Тврткова повеља споменик српског права!

ПОТВРДА ПОВЛАСТИЦА ДУБРОВАЧКОЈ ВЛАСТЕЛИ

Тврткова повеља о повластицама Дубровчанима

Пише:  Адвокат Предраг Савић

Како је Твртко Котроманић све изненадио и од нејаког, голобрадог младића постао амбициозан српки владар и вешт дипломата, који ће сачинити један од најзначанијих споменика средњевековног српског права, којим потврђују повластице граду Дубровнику и тамошњој властели?

Стефан Твртко I Котроманић (ћир. Тврьтко, Тврьтко, лат. Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco; 1338. — 1391) је био српски бан и краљ средњовековне Босне. Током своје владавине проширио је територијални опсег Босне. Крунисан је и за краља Србије (тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића, и титулу краља Срба, Босне, Приморја и Хумске земље) иако никада није успоставио потпуну власт у Србији, али је остао упамћен и по неколико значајних правних повеља, од који је најзначајнија она којом се потврђују повластице Дубровнику.

Када је Стефан Други Котроманић умро 1353. године, престо је наследио његов петнаестогодишњи братић Твртко, син кнеза Владимира. Био је то сигнала и за преосталу властелу и суседе, песебно Угаре да покушају да се овајде због младости и неискуства младог Твртка. Изгледало је да ће у томе лако успети. Твртко се, међутим, доказао као вешт дипломата, мудар ратник и виспрен државотворац. Успео је да обузда амбиције свог брата Вука и остале српске властеле, да протера Угаре.

Твртко је са српским обласним господаром кнезом Лазаром Хребељановићем био у добрим односима. У то време кнез Лазар је био господар Моравске Србије и исто као Твртко, сусед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до Јадранског мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у побуни властеле у Босни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару је отео Рудник. Имао је претензије да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља.

У коалицији са кнезом Лазаром Твртко је успео да сруши Николу Алтомановића и дође у посед великог дела његових територија. На тај начин је постао сусед Балшићима, осионим господарима Зете и горње Албаније. Ови су после погибије браће Мрњавчевића у Маричкој бици проширили своју власт на Пећ и Призрен. Извукли су корист и од рушења Николе Алтомановића, загосподаривши залеђем Дубровника (Требињем, Конавалима и Драчевицом) због чега ће доћи у сукоб са босанским баном, који је такође истицао своје право на дубровачко залеђе, позивајући се на своје Немањићко порекло.

Почетком 1377. (у јануару или првој половини фебруара) преотео им је Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшићa (срп. Гюргь Балшикь) на пљачкање Босне све до Невесиња. Ђурђевом смрћу, Твртко је ослобођен бриге с те стране, а власт над територијама заузетим 1377. осигурана. Уз то, и преостало приморје између Которског залива и територија заузетих 1377. потпало је под власт босанског владара. Твртко је тако постао господар јадранског приморја између Котора и Дубровника (без тих градова, разуме се). Тим освајањима, нарочито оним дуж Дрине и Лима, повећао је још више удео православних (српских) свештеника, монаха, верника и цркава под влашћу босанског владара.

После тих успеха краљ Стефан Твртко, као краљ Србије, Босне и Приморја 10. априла 1378. године, потписује Повељу „којом потврђује Дубровчанима повластице и уговоре српских и босанских владара“. Ова повеља преставља изузетан споменик српског средњовековно права, а њом се највише бавио проф др Александар В. Соловјев. Александар Василијевич Соловјев (18. септембар 1890, Калиш код Гродна, Руско царство, сада део Пољске — 15. јануара 1971, Женева, Швајцарска) је био руски историчар, стручњак за српску средњовековну историју и средњовековну хералдику. Иако се образовао у Русији Соловјев је добар део радног века провео у краљевини Југославији након што је избегао током револуције у Русији. Постао је аистент на Београдском универзоту 1920. године. У Београду је 1928. године докотрирао, са темом одабрани споменици српског права.

Након Другог светског рата Соловјев је морао да напусти Београд услед идеолошког прогона. Изгледало је да ће мир пронаћи у Сарајеву, где је постао професор новооснованог Правног факултета и као најугледнији научни радник међу професорима постављен је за првог декан овог факултета. Међутим, ухапшен је 1949. године из идеолошких разлога и осуђен на осамнаест месеци затвора. Са породицом је избегао у Женеву 1951. године. Након неколико година 1955. постао је редовни професор Факултета за књижевност Универзитета у Женеви. Водио је катедру за словенске језике и књижевност до 1960. године када је пензионисан. Умро је у Женеви 1971. где је и сахрањен.

Књигу Соловљева „Одабрани споменици српског права (од XII do краја XV века)“ из које преносимо у целости, поменуту Дубровачку повељу, штампала је 1926. године „Издавачка књижарница Геце Лона“.

Као господар једног дела некадашњих немањићких поседа, Твртко је сматрао себе јединим легитимним настављачем њихових државних традиција , што и поменутој Повељи потврђује. Видевши, како сам каже у Повељи, земљу својих предака Немањића „по њих остављашу и не имушту својего пастира“, одлази „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“.

Даље Твртко Дубровнику, као граду и његовој властели потврђује старе повластице, као и трговачке слободе и слободу кретања. Твртко обећава заштиту и помоћ у одбрани Дубровника. На крају Повеље се истиче да ју је написао логетет, у слободном преводу шеф дворске канцеларије и писар – Владе.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *