Тројица Марића са Купреса имају 268 година

Последњи становници Ћемалића су Марићи – Зарија (93), његов рођени брат Јово (88) и њихов брат од стрица Шпиро (87) 

Пише: Душан Марић

У Ћемалићу на Купрешкој висоравни, маленом селу испод Орловаче и Великог Виторога, живе само још три породице. Три куће Марића. Тројица кућних домаћина заједно имају 268 годинa.

Зарија има 93, његов рођени брат Јово 88 а њихов брат од стрица Шпиро 87. Потомци Јована Марића Јоје, угледног домаћина с краја 19. и почетка 20 века, по којем их у њиховом крају познају и као Јојиће.

Иако су се приближили стотој ни један од Марића не прима пензију. Нити неку другу помоћ од државе. Ни динара. Нити су је икад добили. Ни од Карађорђевића краљевине, ни од Титове Југославије, ни од БиХ, ни од Републике Српске. А радили су и градили за све четири.

Зарија, Шпиро и Јово у последњем рату нису ратовали али када је аутор овог текста у јесен 1994. године, у јеку заједничке хрватско-муслиманске офанзиве на Купрес, позвао народ благајских села да се укључи у одбрану, сва тројица су изашла на Велику Плазеницу да копају ровове.

У рат за стварање и одбрану Републике Српске сваки од тројице Марића упутио је по два сина. Онолико колико их је и имао. Зарија Душана и Митра, Јово Владу и Славка, Шпиро Момчила и Ђорђа. Њих шесторица имају укупно 230 месеци учешћа у рату, од чега 185 месеци учешћа у непосредним борбеним дејствима.

Владо, Славко, Момчило и Душан су од стране Министарства одбране Републике Српске проглашени за борце прве категорије. Митар је четири ратне године био и председник општине Купрес.

И у то име сваког месеца у ове три куће од Републике Српске, на име борачког додатка, редовно стиже 45 евра. Целих 15 евра по кући. Укупно. Заправо, толико је стизало до пре годину дана, до дана кад је Славко, који је у рату рањаван, па је примао инвалиднину од 25 евра месечно, преминуо. Тако да сад  у Ћемалић стиже 15 евра месечно. Пет евра на кућу. Недовољно да се купи литар добре ракије. Колико Шпиро, Јово и Зарија и данас попију за два-три дана.

Јојижи читав живот живе од сточарства.  А никад нису продали литар млека. Читав живот живе од земљорадње. А никад нису продали килограм жита. Орали су и жњели за себе и своју породицу. Упркос годинама и старости, још се није догодило да им њиве остану неузоране и ливаде непокошене. Неће ни ове године.

Сва тројица су били добри косци. И косибаше. По месец дана пре Петровдана, кад на Купресу почиње косидба траве, одлазили су у суседно Ливно да косе на надницу. А на јесен, после Велике Госпојине, кад би на Великом Виторогу, Хрбљини и у Клековима од камена и сунца отели и последњи откос траве, заједно са другим Купрешацима одлазили су до Зенице, а одатле возом у Војводину. Да за надницу беру кукуруз.

Никад нису хапшени, никад нису осуђивани, држави нису остали дужни ни динар пореза. Ни оној предратној, ни овој поратној.

Зарија због синова навија за Партизан, Шпиро због синова за Звезду а Јово не навија ни за кога. Одувек је сматрао да два сата по ливади за једном лоптом може да јурца само двадесет  доконих људи.

Јовина супруга Десанка има 83 године, Шпирина Анђа 79, Заријина Стана је преминула прошле године, у 89 години.

-Сад све то више није ни важно, јер ускоро треба путовати на рајска поља. Али понекад ми дође да упутим писмо Милораду Додику и овим  око њега и упитам их да ли је нормално да, после свега што смо нас тројица држави допринели вредно радећи по 75 година и што су наша деца у рату допринела стварању Републике Српске, немамо ни по динар пензије. Да ли постоји озбиљна држава која би себи то дозволила – каже Шпиро Марић.

Тројица Марића су и својеврсни граничари. Дејтонска граница између Републике Српске и хрватско-муслиманске Федерације прелази преко њихових имања.

Насловна фотографија: Зарија Марић са сином Душаном и братом од стрица Шпиром