Трагична судбина славне породице Мишић

Посетили смо кућу у којој је генерал Мишић провео детињство као 13. дете од оца Радована и мајке Анђелије (имали су 11 синова и две ћерке), а у својим мемоарима написао је да се није родио у кући него на ливади, близу колибе, где је његова мајка музла стоку. До куће води кривудави пут, који је пре неколико година напокон асфалтиран и уређен, али још увек не могу нормално да се мимоиђу два аутомобила. Испред куће простран паркинг и закључана капија. Кустос музеја Миодраг Мишић, потомак славног војсковође, отвара врата по позиву и потреби и тако је за неколико минута дошао и нама испричао причу о славном војсковођи.

-У Струганику данас има 12 кућа Мишића који су добили презиме по Миши Каљевићу, који се доселио из Црне Горе. Кућа у којој се налазимо под заштитом је државе као пример народног градитељства прве половине 19. века, али најважније за кућу јесте то што је у њој рођен један од највећих српских војсковођа којим се поносе Мишићи али надам се и цела Србија, јер је итекако допринео данашњем постојању Србије – каже за портал “Тамо далеко” Миодраг Мишић, унук старијег Мишићевог брата..

Пространа Мишићева кућа за становање припада класичној динарској полубрвнари, окружена вајатима и свим потребним зградама. Кућа је површине 150 квадрата и подрумом од 50 метара квадратних. Данас је то меморијални комплекс чија се поставка састоји из два дела, историјског и етнолошког. У оквиру музеја је тематска поставка која приказује Живојина Мишића у контексту историјских збивања крајем 19. и почетком 20. века, с акцентом на оне догађаје у којима је војвода одиграо значајну улогу и због чега се његово дело проучава на војним академијама у свету. У кући војводе Мишића хронолошки су приказани његово порекло, детињство и школовање, историјат породице Мишић, његова војна каријера у балканским ратовима за независност, Први светски рат – са посебним освртом на Колубарску битку – затим његова болест, последњи дани и најзад признање и допринос војној науци.

-Преузимајући команду над Првом армијом у драматичним данима Колубарске битке генерал Живојин Мишић је, доносећи важне одлуке и на своју руку, већ клонуле војнике повео у најсјајнију победу српске војске током Великог рата. Тако је ушао у историју раме уз раме са највећим војсковођама тог времена, а Србија га је наградила чином војводе и највећим одликовањем. Али животни пут даровитог српског војсковође био је, доиста, дуга и тешка борба. Родио се 19. јула 1855. године под једном „шефтелијом“ (шљива ранка), као најмлађе тринаесто дете. После мукотрпног трогодишњег школовања у Рибничкој основној школи, једног лепог августовског дана 1867. године, мали Живојин је обучен у чисто ново и бело рубље и испраћен од брижне мајке речима: „Срећан ти пут, бубице моја“ – отпутовао у Крагујевац – сипа податке о војводи као из рукава његов потомак Миодраг Мишић.

Ту је завршио први и други разред гимназије, трећи, четврти и пети у Београду, а шести поново у Крагујевцу. По завршетку шестог разреда гимназије, уписао се у XИ класу Артиљсријске официрске школе, коју је завршио тек 1880. године. Показивао је највише склоности за оне предмете који дају основу за практичан оперативни рад, а своја права теоријска сазнања проверио у суровој ратној збиљи; учествовао је два ослободилачка рата са Турском (1876. и 1877-1878), у којима је командовао Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде..
У рату са Бугарима 1885. године, командовао је 1. батаљоном Дринске дивизије. Пораз који је српска војска претрпела на Сливници, тешко је пао Живојину Мишићу и његовим саборцима, што се јасно види из његових Успомена, у којима је, поред осталог, забележио: „Свој гнев и проклетство излили смо у мислима на наше војно и државно руководство, које са њему својственом лакомисленошћу дозволи да без икакве нужде дође до овог слома и нашег унижења.“

Потом се усавршавао у аустријској школи гађања где је превео на српски језик целокупно упутство о устројству школе, са детаљним описом стрелишта, мета и наставних планова, и елаборат предао Министарству војске, где је по повратку у земљу извесно време радио и врло брзо положио испит за генералштабног мајора.

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија, истрајност и педантност у раду, обезбедили су му редовно напредовање у чину и постепено уздизање на све одговорније положаје све до помоћника начелника Главног генералштаба и ађутанта краља Александра Обреновића. После Мајског преврата, официри завереници су га удаљили из војске; пензионисан је 1904. у чину генералштабног пуковника.

Две године касније Мишић је, због опасног заоштравања војно-политичке ситуације, реактивиран (1909. године) и постављен за заменика начелника Главног генералштаба. У Балканским ратовима био је помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука. Нарочито се истакао луцидном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је штаб Врховне команде у Скопљу разматрао питање на којој линији треба примити одсудну битку. Упркос томе, Мишић је непосредно по завршетку Другог балканског рата по други пут пензионисан. Овога пута „црнорукци“ су искористили одлазак војводе Путника на лечење у Глајхенберг, да се поново обрачунају с Мишићем, коме нису могли да опросте што је био почасни ађутант последњег Обреновића.

Међутим, чим је постало очевидно да се рат између Аустро-Угарске и Србије не може избећи, Мишић је реактивиран (јула 1914.) и постављен за Путниковог помоћника.
Већ у самом почетку рата, Путник и Мишић су зналачким маневрима по унутрашњим операцијским правцима, бацајући усиљеним маршевима своје дивизије с једног на други део фронта и држећи чврсто све оперативне конце у својим рукама – створили услов за прву савезничку победу над Централним силама, коју је извојевала српска војска у Церској бици (12. до 24. августа 1914).

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз. Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је, због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој армији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован. И у тим драматичним тренуцима Мишић је био оптимиста; знао је да има тренутака када и они најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух преморених трупа Прве армије може поправити и неуморно се дао на посао, не презајући при томе ни од непопуларних мера.

-На своју руку Мишић је наредио да војска напусти Сувобор и повуче се на положаје код Горњег Милановца како би се одморила и нахранила.Три дана касније обавестио је Врховну команду да ће Прва армија 3. децембра изјутра прећи у напад.Обрадован овом новом самовољном одлуком генерала Мишића, војвода Путник је издао директиву да и остале армије и групе 3. децембра пређу у општу противофанзиву. Носилац српског противофанзивног маневра била је Мишићева армија, која је у међувремену попуњена извесним бројем људи и неопходном количином артиљеријске муниције – прича по ко зна који пут Миодраг Мишић.

У тој бравурозној офанзиви Мишићева армија до ногу је потукла Поћорекову Шесту армију и 13. децембра 1914. избиле на обале Саве и Дрине. То је омогућило војнводи Путнику, чије је наређње Мишић три пута одбио, да у завршној фази битке усмери напад Друге и Треће армије ка Београду и да за свега четири дана потуче аустроугарску Пету армију и протера последње остатке Балканских снага са српске територије, наневши им огромне губитке: 319.000 људи избачених из строја.

Уследили су потом познати догађаји, офанзива на Србију огромних размера и повлачење српске војске преко Албаније. Живојин Мишић ниј се слагао ни са том одлуком, али се на крају ипак повиновао, а убрзо и разболео и упућен на лечење у Италији. Одатле је, на позив маршала Жофра, отпутовао у Француску и обишао Западни фронт, да би се почетком септембра 1916. године поново нашао на челу српске Прве армије. Највећи успех војводе Мишића после Колубарске битке везан је за солунску офанзиву 1918. године, у којој је српска војска исписала једну од најславнијих страница своје ратне историје. Главни терет те офанзиве носила је српска војска, а Мишић је био начелник штаба Врховне команде.

Из великог броја похвала и признања изречених у то време о српској војсци и војводи Мишићу, издваја се изјава тадашњег председника енглеске владе Лојда Џорџа: „Солунском офанзивом задат је смртни ударац Централним силама… Срби, које је предводио један од најталентованијих генерала овога рата, војвода Мишић, извели су пробој фронта са неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига овога рата…“
Мишић је по завршетку Вликог рата и демобилизације Врховне команде постављен за начелника Генералштаба нове – југословенске војске, али је његов рад на устројству те војске убрзо прекинут; умро је 20. јануара 1921.

Кућа овог великог човека чува успомену и на трагичну судбину његових синова и супругу Луизу, ћерку богатог Швајцарца немачког порекла, који је радио у тадашњој Србији. Љубав Живојина и Луизе, чијем удајом за српског војсковођу се никад није мирио, крунисана је са шесторо деце – синовима Радованом, Александромр и Војиславом и ћеркама Елеонором, Олгом и Анђелијом.

-Српски војвода синове није штедео. Радован и Александар су били у борбеним јединицама од 1912. до 1918. године, а та судбина би снашла и најмлађег Војислава да није био малолетан. Ипак, касније је учествовао у Другом светском рату, на страни партизана – испричао нам је Миодраг Мишић.

Судбина Александра Мишића била је нарочито трагична. После слома државе у Априлском рату 1941. године Александар Мишић се, као пензионисани официр, повезао са Драгољубом Михаиловићем и са њим решио да настави борбу против окупатора. Али, почетком децембра 1941. године Немци су открили где се Дража крије и опколили кућу. Био је то летњиковац у Струганику који је за себе и своју породицу лично подигла Луиза, а заједно са Дражом у кући су се налазили Александар Мишић и Словенац мајор Иван Фрегл. Кад је било сасвим јасно да нема излаза и да ће четнички командант пасти у руке Немаца Александар Мишић се предао под изговорм да је он Дража. Немци су пверовали, обуставили опсаду куће, а њега и Фрицла одвели у Ваљево где је Александар откиро свој идентитет.

О њиховој судбини након овога остала је забележена невароватна прича! Наиме, када су Немци чули да Александар има немачке крви јер му је мајка германског порекла понудили су да му поштеде живот.
-Пола ваше крви је немачко – наводно му је рекао немачки официр.
-Та половина је истекла на Колубари – одговорио му је Александар Мишић осудивши тако себе на смрт.

Прича каже и да су након тога Мишић и Фрегл, као официри, добили право на последњу жељу. Александар је тражио да одреши пертлу на цокули, а Иван да лично командује одредом који ће из стрељати. Тренутак пре него што је Фрегл командовао: „Пали!“, Александар Мишић је скинуо цокулу и завитлао је га стрељачком одреду. Тако је, макар симболично, умро борећи се не пристајући на предају.

Мајка Луиза покушала је сина да спасе, али он није пристао на компромис и сарадњу са Немцима, који су у знак освете запалили и њен летњиковац.

Готово пуних сто година српска јавност о томе није ништа знала, посебно млађе генерације, а у приличној мери то је расветлила драма “Мишићи, која је настала по мотивима из мемоарске и историјске грађе. Из драме редитеља Мирослава Трифуновића тако сазнајемо да је Мишић говорио четири језика, да му је гесло било “Не стајати ни у смрти”, а исповест о трагичној судбини породице прпуштена је Луизи Крикнер Мишић, која се за Живојина удала још док је била ученица другог разреда гимназије.

Такође санајемо да је Мишићев и Луизин син Радован, имао бриљантну војничку каријеру, али су га Немци 1943. године ухапсили одвели у концентрациони логор у Нирнбергу а потом премештен у град Ханелберг, где је наводно умро од туберкулозе.

Трећи син Војислав после школовања на војној академији у Русији одлази у Лондон где завршава студије хортикултуре и враћа се у Србију. Запослио се у Градском зеленилу и заједно са Срђаном Мркушићем, легендарним голманом „Црвене звезде”, радио на уређењу парковских површина у Београду. Као симпатизер комуниста и партизана ухапшен је 1943. и затворен у логор на Бањици. Ипак, Немце је била је срамота да држе у тамници сина војводе Мишића па су га пустили на слободу. Међутим, већ 1948. нашао се на списку путника за Голи оток. Острво на којем га је дочекало свеколико понижавање, батинаши, неподношљиво сунце и змије. Тамо је провео скоро три и по године, где је редовно пролазио кроз шпалир који је назван „удри војводиног сина”.

Три војводине ћерке, Елеонора, Олга и Анђелија, у свим трагичним догађајима који су пристизали један за другим настојале да очувају оптимизам и веру у боље сутра. Ипак, најчвршћи стуб све време била је Лујза која је 1943. године из протестантске прешла у православну веру. Њен однос према војводи и деци било је оно најбоље што је понела из свог германског васпитања и оног стеченог из српске традиције и обичаја. У најтежим ситуацијама храбрила је супруга и била на његовој страни. У драми је приказана као мајка херој и то заиста јесте. Жртвовала је све због љубави према српском младићу који ју је заједно са собом одвео у легенду. Магдалина је било њено православно име, које је узела да би бар на оном свету била са својима. Умрла је у дубокој старости 1956. године.

Родна кућа Живојина Мишића чува успомену на славног војсковођу, његовој великој љубави Луизи и синовима и ћерима и све је у њој више посетилаца, који долазе да чују причу о оном најсветлијем што је изнедрио српски народ. Напуштамо Мишићеву кућу са осећањем поноса што припадамо том народу, али у центру Струганика наилазимо на споменик војводи, који је нажалост зарастао у коров и готово прекрила висока густа трава.