Како нисам никада упознао Бату, а знам човека!

 Написао: Стојан Дрчелић

Сада већ баш давне 1982/83 године служио сам војску у Сарајеву, у Лукавици, у касарни „Славиша Вајнер Чича“, В.П.5327. Род пешадија, ужа специјалност – прашинар. Ако ме сећање не вара, био је март, постројили су нас и саопштили да ћемо бити ангажовани за потребе снимања филма „Игмански марш“ Здравка Шотре.

Појавили су се неки људи, вероватно помоћници редитеља и извршили тријажу, односно одредили ко ће бити Немац, а ко партизан. Било је ужасно хладно, два пута сам се премештао у строју у нади да ће ме бирати за Немца јер су добијали шињеле, поткапе и шлемове, али нисам прошао. Некако су непогрешиво за окупаторе изабрали наше другове Словенце, а већина нас је морала у партизане што је подразумевало „задуживање“ неких чојаних кратких јакница, сакоа и чобанских прслук гуњева уз незаобилазне мале пушкице, ваљда „талијанке“. И правац камиони.

Возили су нас око два сата, стигли смо у неку вукојебину, баш, баш. Мраз, ветар, катастрофа, неко очајно сиромашно село, десетак планинских кућа, три четири штале и снег до колена. Поред војних возила био је паркиран и један аутобус за глумачку екипу. Стајали смо тако једно сат-два у строју испред врховног команданта Лазара Ристовског који је обављао смотру кобајаги Прве пролетерске, а Шотра седи и вири иза објектива камере и виче „понови, понови“. Постало је толико хладно, не помаже ни цупкање, ни гимнастика, а нема ни ракије. И одједном мећава. Онако права, баш као из филмова, попут беле завесе.

Снимање се прекида, филмаџије јуриш у аутобус, а ми у оближњу повећу шталу. Базди балега и мокраћа, тај се смрад меша са мирисом нафталина наших партизанских униформи. Псујемо мокри, промрзли,спуштамо се на неку испишану сламу, па ипак добро је, бар не киснемо. И одједном велика, раздрндана дрвена врата, склепана од неких летви се отварају и појављује се главом и брадом Бата Живојиновић и носи у рукама гајбу пуну „вранца“, оног некадашњег литарског са жутом етикетом, а иза њега Милена Зупанчић са картонском кутијом пуном боца „Звечево“ брендија. Тајац, не можемо да верујемо. Нисмо појма имали ни да њих двоје глуме у филму. Бата се смеје;

„Јел хладно војско?“, вади и добацује флаше, а затим седа на гајбу са Миленом онако на пола гуза и наздравља.

Крену нека зајебанција, скочи температура, не би драго нашем поручнику што војска љушти вино и „Звечево“ , али јбг. важнији је аутограм од Бате и Милене него ПС. Еј, бре Бата!
Седели су са нама у тој штали око два сата, Бата је причао догодовштине са снимања „Валтера“, и „Сутјеске“, утом крену и да се смркава, паде команда за покрет у камионе. Бата и Милена се поздравише са сваким од нас пре него што нас официри потрпаше у камионе и вратише натраг у Сарајево.

Нисам био много разочаран што се у том строју у филму „Игмански марш“ никада нисам орепознао у сцени у којој Ристовски врши смотру. Нисам зажалио ни што нисам „глумио“ Немца, морали су да се по сто пута, кобајаги погођени партизанским метком, котрљају низ неку снежну косу, тако да су и они добро смрзли гузице.
Касније сам у цивилству природом посла био у прилици да упознам разне важне и остварене људе, али Бату Живојиновића – никада. Ипак, знам човека. Памтим мрак биоскопа „Партизан“ у Ужицу где су нас као ђаке водили на колективно гледање НОБ филмова и вриске одушевљења кад би убијао Немце и сећам се велике звезде – човека, а ваљда је ЧОВЕК увек звезда, који седи на гајби у штали са војском у селу коме сам заборавио име, ако сам га икада уопште и знао.