Трагедија за коју смо сви криви
Пише: Душан Марић
Нажалост, учињеној ствари лека нема. Уместо да се радују животу и усрећују своје родитеље, осморо младих ће од сутра трунути у хладној гробници, неколико дечака и девојчица ће можда остати физички инвалиди, један дечак је упропастио свој живот и живот, стотине деце зарадиле су психичке трауме које ће их пратити цео живот, десетак породица трајно је унесрећено. Уништен им је живот.
Пре неколико година храбри професор Славољуб Стојадиновић из Велике Плане ризиковао је свој живот, ушао је у учионицу у којој је човек наоружан пушком држао његовог колегу и цео разред као таоце, голорук скочио на њега, отео му пушку и можда спречио трагедију, данас то није имао ко да учини.
Било је само питање кад ће се нешто слично догодити. Масовна убиства су постала светска мода али је ово у основној школи у Београду и наш друштвени производ. Светски а ипак наш. Резултат насиља које нас бомбардује са телевизијских екрана, са насловних страна новина и портала.
Скоро да нема познатијег портала који нас бар једним текстом дневно не подсећа на подвиге, чојство и јунаштво Аркана, браће Шљукић, Гишке, Легије, браће Симовић, Дуће и Кума, неког слинавог Кнелета и других серијских убица и дилера дроге. Смећа. Шљама. Шта после свакодневног читања таквих текстова остаје неком петнаестогодишњем дечаку већ да пожели да буде таква јуначина? Медијска звезда.
Па кад ја који сам превалио половину живота, који сам четири године провео на ратиштима, који сам неке од њих и лично познавао, након што прочитам хвалоспеве који се објављују о убицама Земунског клана ухватим себе да се питам да те хладнокрвне серијске убице ипак нису били добри момци, витезови и патриоте, шта да помисли неко дете? Које цели дан виси на телефону и игрицама. У виртуелном свету насиља и клађења.
Коцка, алкохол и проституција се јавно и све агресивније рекламирају у медијима. Кладионице су нам постали главни спонзори националних тимова. Постајемо медијско сметљиште дегенеричног Запада.
Свакодневно, у најгледанијим терминима, у трајању од по пет-шест сати, телевизије са националном фрекфенцијом емитују најгори разврат и насиље. Пресуђивани мафијаши, психопате, професионалне курве, наркомани, разни Цареви, Славнићи, Далиле и остали морални шљам су главне звезде нашег друштва. Омиљени јунаци српских домаћица, пензионера и омладине. Да формирају политичку странку Срби би јој изгласали парламентарни статус.
Навијаче на националним стадионима нам предводе Белувуци и други кољачи. Модерни наследници Макса Лубурића. Који под заштитом полиције и тужилаштва дивљају, силују, продају дрогу, убијају, производе нове зависнике….уништавају хиљаде породица. Они су чешћи узор младим Србима него јунаци са Паштрика, Куманова и Мачковог камена.
На синоћ одиграној кошаркашкој утакмици Партизана и Реала тешко је на такозваним вип деловима трибина било видети друге навијаче осим истетовираних, ћелавих и набилдованих фаца и младих девојака. Нормалан свет се плаши да тамо залази. Каква црна кошарка, какви Звезда и Партизан. Треба главу чувати.
Реткост је на телевизијама видети филм или серију без потока крви. Разни Јужни ветрови и остало кинематографско смеће прште од убистава, мучења, силовања, туче…И све то се, мање или више, финансира и новцем грађана Србије. Пре ћете добити на лотоу него видети рекламу за неки филм или серију у којој се за десет секунди не догоди неко насиље.
Пре само две недеље осуђивани криминалац Кристијан Голубовић је снимао видео спот у једној београдској школи. Деца на часовима у школи играју игрице на телефону, снимају професоре, спрдају се са њима. Ако ови реагују, ако покушају да заштите своје достојанство и ауторитет установе, суочавају се са отвореним претњама ученика. А често и њихових родитеља.
Семе тровања српског друштва насиљем, криминалом и неморалом несметано се сеје дуже од три деценије. Било је питање кад ће исклијати овакво зло. А ако се коров од тог семена не престане узгајати и, свом снагом државе и одговорног друштва, не почне уништавати, оваквих трагедија ће бити све више.