Томо, моје детињство те жали!

Негде осамдесетих година свирао сам са својим оркестром „Злајини другари“ свадбу једном Дорћолцу у „Великој Скадарлији“ код Србе. Младожењина жеља је била да му пева Тома Здравковић. „Краљ“ је по обичају био на висини очекивања. Гласом и чувеним шармом фасцинирао је све, па је уз ободе баште било више слушалаца, него на свадби.

Када је свадба завршена, Тома и ја смо кренули уз калдрму лагано, јер сам ја носио кофер са хармоником. Негде код кафане „Три шешира“ изненади нас прави пролетњи пљусак. Склонили смо се у башту док киша не мине. Ту испод стрехе је стајала мала циганчица с’великом корпом пуном ружа.
Тома је знао и упита је:
„Је ли Зорице, како си ноћас прошла?“
„Лоше је било, много лоше Томо. Али, вече ми је и поред лошег пазара, било прелепо. Слушала сам те како си певао и задовољна сам.“
Тома је из џепа извадио новац и без речи га проследио у њену кецељу. Зорица му је узвратила једном лепом ружом. Право изненађење је тек следило. Кад смо након што је киша престала изашли из Скадарлије, а пошто смо се растајали јер смо ишли у два различита правца, Тома ми рече:
„Е, мајсторе, дај ми 100 кинти за такси.“
Тек тада сам схватио да је малој Зорици дао читав хонорар од 700 марака! Он се није дао изненадити. Погледао ме и рекао:
„Њој су паре потребније, а и ова ружа, веруј ми, више вреди од било којих пара.“
Кад се Тома преселио на неко лепше место, свирао сам негде у Швајцарској. Жао ми је, нисам могао да будем на последњем испраћају највећем боему који је шетао овим просторима.
Мој гитариста ми је касније причао. На сахрани је доминирао један велики венац од природних ружа на којем је писало:
„Томо, моје детињство те жали“, а донела га је, тада већ девојка, лепа ромкиња Зорица.

*Ову причу испричао је хармоникаш Златко Крстић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.