Кафа за Турке у лобањи

Светогорска пошалица – Како се решити нежељених гостију

Турски аскери (војници) долазили су стално у Каково (метох манастира Хиландара). Дођу, заседну, а монах мора да их служи, по цео дан пију кафу полагано, па не може да извршава своја послушања. Тако је то трајало доста дуго. Једног дана монах изашао мало на порту (код капије), сео и дубоко се замислио. Прилази му вратар и пита га:

-Што си ти брате тако замишљен?

-Ето, тако и тако, већ месецима не знам шта ћу и како ћу. Седе аскери по цео дан, пију кафу, разговарају о свачему и пуше а ја не могу да слушам, ни да се молим, ни посао да обављам, ни послушања да извршим, неко кад они оду, све на брзину. Не могу ништа да постигнем.

-Ништа се ти не брини, лако се таквих гостију решит. Пођи са мном.

И одведе га у костурницу, даде му две лобање и каже:
– Однести то тамо. У једну стави шећер, а у другу кафу и стави их поред огњишта. Кад кроз прозор угледаш аскере, ти одмах руке у тесто, ал однеси наћве у другу просторију.

Дођу аскери, поседају око огњишта, а монах:
-Бујрум, бујрум, опростите, ево руке ми од теста, ајте ви изволте. Седите, скувајте кафу, послужите се сами.
-Како да не, само ћемо ми ! А где ти је шећер и кафа?
-Па ту су, десно од огњишта, све је ту: кафа, шећер и џезва.

После неколико тренутака долази један турски војник, сав блед и пита:
-Оче, одакле ти нама куваш кафу?
На шта му монах одговори:
-Јеси ли видео оне лобање тамо? Ето тамо ти све стоји.
-А јел ти нама стално тако куваш кафу?
-Стално, такав је код нас такав обичај.

И никад више нису дошли.

(Дечанске и друге приче – Архимандрит Мр Алексеј Богићевић; Радмила Мишев )

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.