Тито у његовом дворишту, а он изградио пола Србије

У Србији се све чешће чује глас да из „Куће цвећа“ треба иселити Јосипа Броза Тита, „највећег сина југословенских народа и народности“, не зато што јесте или није заслужио да почива на том парчету земље на београдском Дедињу, о томе ће дати суд историја, ако већ није и дала (о томе нису ни редови овог текста), већ зато што место на коме је сахрањен није његова дедовина, већ имовина Милоша Савчића, једног од најбогатијих Срба између два велика рата у 20. веку.

По свему ономе што је оставио Београду и својој Србији пре је тај човек заслужио да у његову чст буде подигнут музеј и маузолеј какав је данас 25. мај. Милош је уочи Другог светског рата по богатству био на 11. месту у Европи са имовином према данашњим мерилима вредном чак 17 милијарди долара, а у његовим фирмама било је запослено око 50.000 људи. До данашњих дана његов праунук музичар Владимир Влада Лешић не успева да поврати отету имовину иако води дугогодишњи судски спор, а за повраћај земљишта и некретнина поднео чак више од стотину пријава.

милош савчић
ТРАЖИ ПРАДЕДИНУ ИМОВИНУ: Владимир Влада Лешић и Кућа цвећа

Википедија бележи да је Милош Савчић рођен у Свилајнцу 1865. године, а на вечни починак је отишао 1941. године у Београду . Основну школу и прва четири разреда гимназије завршио је у родном граду, у Београду је 1885. завршио реалну гимназију, а потом школовање наставио у Минхену, где је завршио Високу техничку школу 1889. године. После две године боравка у Минхену вратио се у Београд где је створио огромно богатство и пословну империју.

Како даље бележи Википедија Милош се дружио са чувеним минскенским ђаком Гиставом Ајфелом који га је звао да заједно граде торањ у Паризу. Одбио је и вратио се у своју Србију. По повратку у отажбину направио је парну стругару, градио пругу од Ниша до Књажњвца, а уз то започео производњу вагона у фабрици „14. октобар“. Убрзо је постао и директор, а када је почео трговински сукоб Србије и Аустроугарске, познатији као Царински рат Савчић је направио велику кланицу, и данас познату као БИМ Славија.

На ноге је подигао привреду Бепограда, али није се ту зауставио, јер је убрзо саградио и Беочинску цемнетару, која и данас ради, али је у власништву француског Лафаржа, а потом и смедеревски Сартид. У пословним плановима прекинуо га је Први светски рат, са срспком војском преживео је албанску голготу, а потом је дошао у Женеву, где је провео наредне две године и заједно са Јованом Цвијићем основао Српски комитет. Занимљиво је да је учествовао и у оснивању Друштва народа – међународне организације чији су првенствени циљеви били разоружање и спречавање рата и која је претходила данашњим Уједињеним нацијама.

Резултат слика за милош савчић
ЧУВАЈУ УСПОМЕНУ НА САВЧИЋА: Спомен-плоча Савеза инжењера Србије

После рата Милош Савчић је отворио и прво осигуравајуће друштво у Србији, а његова породица била је међу највећим акционарима Аграрне, Врачарске и Извозне банке, а потом и холдинга Прометна банка. Тих година купио је винограде у близини центра Београда и од њих направио Дедиње, ексклузивну стамбену четврт. На плацу међу виноградима сазидао две виле, једну за себе, а другу за кћерку Јелицу, удату за чувеног архитекту Александра Ацовића.

На почетку Другог светског рата, приликом бомбардовања Савчићева вила је оштећена, а у вилу његове черке уселио се злогласни немачки генерал Александар Лер, а затим и Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник за привреду на Територији војноуправног команданта Србије.

Породице Савчић и Ацовић, како даље налазимо податке на Википедији,  избачена је 17. априла 1941. из свих кућа и никада више у њих нису вратили. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор. Те прве ратне године Милош Савчић је преминуо, а после рата у његову кућу уселио се Јосип Броз Тито, а како је једном приликом сведочио његов праунук Владимир Влада Лешић, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, по налогу Јованке Броз, после смрти Тита, изграђена је „Кућа цвећа“.

По његовим сазнањима Тито је бацио око на здање у Ужичкој још средином тридесетих година прошлог века, а неки су га тада чули да је рекао: „Е овде ћу живети“. Вила се допалла и Слободану Милошевићу, бившем председнику Србије и његовој супрузи Мирјани Марковић, па су у време своје моћи у њу уселили 1997. године.

ВОЛЕЛИ ЈЕ ВЛАДАРИ: Чувена вила у Ужичкој 15

Читамо даље на Википедији да само на Дедињу породици Савчић припада десетак вила, од чега пет у Ужичкој. У Старом граду им је одузето 14 зграда, три банке, део Палате „Албанија“, шест рудника у Источној Србији, Беочинску и Раљску цементару, БИМ „Славија„, Рибарска бања, Бродарско-транспортно предузеће (касније ЈРБ), Фабрике вагона (касније „14. октобар„), Фабрике лима у Земуну, прве стругара у Београду и много друге имовине. Забележен је и податак како је краљ Петар Први, купио првих 300 акција у Прометној банци Милоша Савчића.

Уз све што је у животу постигао Милош Савчић био је и министар грађевина у Влади Србије и рководилац бројних привредних објеката у Краљевини Србији и Краљевини Југославији. Био је један од оснивача Самосталне радикалне странке, у више наврата био је народни посланик , а као градоначелник Београда знатно је увећао ефикасност рада комуналних служби града. Као извршилац тестамента Николе Спасића, започето је изградњу Градске болнице у Београду. Подигао је нову и тада најмодернију Основну школу „Краљ Александар I” у Дечанској улици. Припадају му заслуге и за градњу водовода и канализације.

Савчићева породица жели да им физички буду враћене виле и плацеви, укључујући и Ужичку 15, али без Титовог гроба. Уколико то није могуће, заузврат траже некретнине исте вредности.

Фотографије: Википедија и Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.