Девет векова прећутане историје Срба у Далмацији и Лици

Пише: Никола Милованчев

Господин Саво Штрбац је 8. јула ове године, у чланку „Политици“ („Долазак Срба на подручја данашње Хрватске“), реаговао на један нетачан навод у иначе претежно коректном чланку новинара загребачког „Јутарњег листа“ Владе Вурушића о Србима у Хрватској („Вучићева истина је једноставна: оно што је започео Павелић, довршио је Туђман“). Међутим, г. Штрбац је и сам направио велику историјску грешку – додуше нешто мању од оне г. Вурушића. Наиме, за разлику од г. Вурушића, који прва насељавања Срба на просторе данашње Републике Хрватске датира у 16. век, С. Штрбац та досељавања смешта у 14. век, што није тачно: Срби су на те просторе дошли скоро један миленијум раније! Зато би било правилно навести, да се код великих насељавања Срба у Далмацију у 14. веку, ради о новим насељавањима а не о првим доласцима Срба.

Широј јавности није познато да је група археолога из Србије, предвођена др. Ђорђем Јанковићем, вршила важна истраживања на подручју Далмације, Лике и западне Босне (Дрвар, Петровац, Грахово) у најтеже ратно време, 1993. и 1994. године. На овим просторима испитивања српске прошлости раног средњег века нису пре тога била могућа, због политичке „неподобности“: ни под Аустроугарском, ни под Краљевином Југославијом, ни под Титовом Југославијом. Апсурдно, али истинито: ова археолошка ископавања су могла започети само у тешким ратним условима постојања Републике Српске Крајине односно Републике Српске. Од 1995. године, даља истраживања на тим просторима, до данас нису више вршена и питање је када ће опет бити могућа.

Резултате својих испитивања је Ђорђе Јанковић изнео на конференцији о Србима у Хрватској, одржаној у Сремским Карловцима, јуна 1997, у раду „Археолошки споменици Срба западно од Динаре и Уне“. Шта каже проф. Јанковић у том чланку, који по мојим сазнањима није објављен до данас? Цитирам један део резимеа:

„Истраживање археолошких споменика Срба, започето је први пут док је Крајина била слободна. Зато су истраживања захватила само пределе од границе на југу до правца Грачац-Кореница на западу. О српској историјској укорењености на том тлу, сведочи већ постојање капеле у манастиру Крки, у којој је проповедао апостол Павле. Ту традицију су сачували Срби, православни монаси… Први слој живота Срба на тим просторима, поуздано археолошки потврђен, потиче из VII-VIII столећа. Установљен је громилама, посмртним споменицима Срба IV-IX столећа. Громиле су истраживане између Книна и Дрниша (Врбник, Рамљане, Уздоље) и у жупи Срб… Громиле доказују да су Срби настањени западно од Динаре можда већ крајем IV столећа, како то показују налази из околине Грахова, а најкасније од VII столећа (Уздоље). Распоред утврђења са громилама и гробних налаза особених за Франачко царство IX столећа, показују да су Франци почетком столећа напали истовремено и византијску Далмацију и Србе. После закључивања мира у Ахену 812. године, Срби су изгубили пределе западно од Динаре и Уне… У наредна два столећа археолошка сведочанства о Србима западно од Динаре и Уне су изузетна… Међутим, пред крај XI столећа, те су области доспеле у састав Србије у још нејасним историјским околностима. О томе сведоче западни извори“.

Истраживањима 1993-4. у потпуности су потврђени стари историјски извори (нпр. франачког историчара Ајнхарда из прве половине IX века и арапског историчара Ал-Мас’удија из X века) о битисању Срба на тим просторима. Овим ископавањима врло је ојачана и хипотеза о српском етничком пореклу светог Јеронима Стридонског, јер је на подручју места његовог рођења (Стридона односно данашњег Грахова) уз гробља нађен и новац цара Валенса из периода живљења Св. Јеронима, из друге половине IV века. Ипак, велика већина Срба прихватила је хришћанство тек у каснијим вековима.

Ни један озбиљан историчар не оповргава навод цара Константина Порфирогенита да су Срби насељавали подручје до реке Цетине, значи тридесетак километара од Сплита, у VII веку, и да је зaтим то подручје припадало Приморској Србији (Поморје, Serbia maritima).

Године 840. српски краљ Радослав био је присиљен да емигрира у Рим, јер је његов син Часлав узурпирао престо. С тим у вези занимљиви су стихови књижевника Марка Марулића Сплићанина у његовим „Писмицама“, у којим се каже да су краљу Радославу одбегли Лика и Крбава, као и Равни Котари до воде Цетине, односно тврди се да су у IX веку крајеви Далмације северно од реке Цетине, заједно са Ликом и Крбавом, изашли из српског краљевства, док Ђ. Јанковић то потврђује и доказује да су делови данашње Лике и Северна Далмације враћени у оквир српске државе крајем једанаестог века.

А западна Лика? Светислав Првановић је 1957. у Југославенској академији (данас: Хрватска), у 311. књизи „Рада“ ЈАЗУ, објавио чланак о Борни, заједничком кнезу српских племена Гудушчана и Тимочана, који су због сукоба са Бугарима, почетком IX века прешли са простора Подунавља, данашње источне Србије (Кучева и Тимока) на подручје Гацке долине. За разлику од већине Срба, Борна је, у верским поделама између истока и запада, предводио западну (франачку) верску опцију.

За западне српске земље на прелому из XI у XII век, Ђ. Јанковић пише („Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, Београд 2015, стр. 227-228): „Из ових сасвим сажето изнетих података видимо да су извесно највећи делови Хрватске били укључени у Србију, пре свега Книнска крајина и Лика, уз враћене жупе Ливно и Плива. О западним границама Срба најпоузданије говори археолошка грађа, мада је недовољно позната. Границу оцртавају раније поменуте каричице са коленцима. На подручјима припојеним Мађарској у 12. столећу тај накит замењују каричице са „ес“ завршецима, што значи да је заведена нова ношња, или су наметнути производи нових радионица. У Шипову, седишту жупе Пљеве – Пливе, обновљено је сахрањивање уз старо црквиште, напуштено по паду Србије 924. године. Ту се користе обоци са коленцима, једном и три јагоде, једнаке оним на простору до границе са Византијом на истоку. Ту су и словенски натписи у црквама, камени рељефи православног израза и друго. Све указује на сасвим природну и логичну борбу Србије да припоји своје области изгубљене 924, као и оне са српским становништвом опстале од досељења. Подсећам да је у Бискупији код Книна нађен накит прве половине 10. столећа, особен за источне пределе Србије тог доба. Намеће се закључак да је краљ Бодин трајно повратио жупу Пливу, као и Ливно где се пише ћирилицом у 12. столећу, а да је привремено држао и сву Книнску крајину са Цетином, и сву Лику. То није било пуко освајање, већ ослобађање и уједињење“.

О битисању Срба на тим просторима писали су и католички историчари. Тако фрањевац Анте Лулић у својој историји Макарске и њеног Приморја (Compendio storico-cronologico di Macarsca e del suo litorale, 1860. г.) спомиње и Србе Неретљане и „српске натписе“ (le iscrizioni Serble). Историчар Хвара, дон Јаков Боглић у историји Хвара (1873) наводи да су Срби Неретљани (Serbi della Narenta) у VIII столећу „окупирали“ острва Хвар, Брач, Корчулу, Мљет.

По уговору Стевана Немања и Дубровчана из 1185. године, Вис још остаје у саставу српске државе. А о националном карактеру Срба у XIV веку, на примеру острва Ластово, писао је 1938. словеначки историчар Грегор Чремошник.

Велики број наших историјских споменика је уништен (и случајно, и намерно), неки су сакривени и данас, док са друге стране све врви од фалсификата и произвољних тумачења. Ипак, још је доста тога остало и имамо могућност да вратимо велики део нашег изгубљеног историјског памћења.