Tajne Marka Lopušine

Pola veka novinarstva pretvorilo je ovog autora u istraživača tajnih službi, mafija, ali i u istoričara srpske dijaspore. Ovo je njegova priča o istinama koje su čuvane i otkrivene

Novinarstvo je u naš stan u Kraljevu početkom šezdesetih godina doneo Branko Perovanović, sportski komentator Borbe, drug slavnog reportera Mire Radojčića i brat od tetke mog oca. Objasnio mi je da je lako biti novinar: „Samo piši iskreno šta vidiš, čuješ i osećaš!“ Ohrabrio me, pa sam 1963. godine u Ibarskim novostima u Kraljevu objavio svoj prvi tekst o zimskom raspustu na brdu Grdička kosa.

Kad smo živeli u Brusu, stric Branko nam je slao razglednice iz Engleske, Brazila, Amerike i pisma sa svojim oslikanim vizitkartama – Branko i Pele, Branko i Klej, Branko i Bekenbauer. Rekao sam jednog dana majci: „Ovako ću i ja tebi da šaljem pisma iz celog sveta!“

Diplomirao sam žurnalistiku na FPN i ispunio obećanje. Majka je pročitala gotovo sve moje knjige i jednom prilikom rekla: „Nisam znala koliko je ovo moje dete hrabro!“ Imao sam tada pedeset godina.

Sahranjena vreća peska

Bio sam kao novinar kuće “Politika” akreditovan da pratim rad policije, tajnih službi i vojske. Tako sam upoznao dr Obrena Đorđevića, načelnika Službe državne bezbednosti Srbije. Sa dr Obrenom Đorđevićem kroz seriju poverljivih razgovora pokušao da sastavim istoriju Službe državne bezbednosti u Srbiji i Jugoslaviji. Moja teza je bila da je srpska tajna policija najmanje gonila strance, špijune i agresore, a najviše sopstveni srpski narod. Glavni krivac za to bio je Tito, za kog su valjevski seljaci govorili da je „najveći srpski car“.

Dr Đorđević, koji je osam godina bio načelnik srpske SDB, ispričao mi je neverovatnu Titovu poslednju prevaru. Da, da. Tito je preminuo 4. maja 1980. godine, a sahranjen je četiri dana kasnije. I to dva puta. Prvi put u noći 7. maja telo pokojnog predsednika položeno je s kovčegom u Kuću cveća. Drugi put 8. maja 1980. Tito je javno sahranjivan. Tada je prevezen od Savezne skupštine do Kuće sveća na Dedinju i taj kovčeg je stavljen preko onog prvog. Umesto Titovog tela, u tom drugom javnom kovčegu za sahranu bila je vreća peska. Članovi predsedništva SFRJ, pre svega Slovenci, bojali su se da će neki „diverzant da aktivira bombu, pa će predsednikova creva da lete po Ulici kneza Miloša“. I odlučili su da u kovčeg stave vreću s peskom. Time je prevarena celokupna jugoslovenska i svetska javnost, a posebno 700 inostranih gostiju, među kojima je bio i Leonid Brežnjev, predsednik SSSR i Titov lični prijatelj.

Verovao sam profesor Đorđeviću, verovala mu je i kuća Politika jer je dozvolila da magazin Intervju, u kom sam radio, objavi moj tekst „Poslednja Titova prevara“. Na naslovnoj strani je bila fotografija Brozovog kovčega na odru u Saveznoj skupštini. List Intervju je prodat u preko 250.000 primeraka. Niko od državnih institucija, pa ni SDB Srbije, nije demantovao moju i Obrenovu priču.

Broz prevario Amerikance

Tajna je bila i Titova saradnja sa ustašama. Nisma uspeo da je razotkrijem do kraja. Pisao sam o dve ličnosti koje su bile povezane sa ustašama i Jasenovcem. Prva je bio Alojzije Stepinac, ustaški nadbiskup, koji je pokrštavao srpski narod i slao ga u smrt, a drugi je bio Krunoslav Draganović, ustaški fratar koji je posle rata spasavao hrvatske zločince i prebacivao ih u inostranstvo. Stepinac je bio poverenik Ante Pavelića, poglavnika NDH, a Draganović trostruki špijun Vatikana, Amerike i Engleske. Tvrdi se da je radio i za KGB. Josip Broz je obojicu ovih krvnika uhapsio, pomilovao i pustio na slobodu. Stepinac je umro u Hrvatskoj kao građanin, a Draganović je umro u Sarajevu kao penzioner Rimokatoličke crkve. Nisam uspeo da nađem odgovor na pitanje zašto je Tito bio toliko naklonjen ovim ustašama.

Josip Broz kao svetski mangup. Prevario je Amerikance i prodao im kosmički program za odlazak na Mesec, koji nije radio. Uzeo je milijarde dolara od Amerikanaca, i nije im je vratio. Zvanični Vašington mu je nudio da na osnovu tog duga uzme “Jugopetrol”, izgradi puteve po SFRJ i da nam potom prodaje gorivo. Tito je to odbio. Tako je prevario Amerikance, koji su ga sve manje cenili.

Nije ni mene ostavio na miru. Prevario je i mene. Jelena i ja smo se dogovorili da se venčamo 10. maja, na moj rođendan, 1980. Razlog je bio da ne moram da pamtim naše godišnjice braka, ha-ha-ha! Tito je zapeo i zvanično umro 4. maja i zbog njega je država proglasila dane žalosti, pa je matičar naše prvobitno venčanje otkazao i prebacio za 17. maj. Tako zbog Broza mi danas slavimo dva datuma – 10. i 17. maj. I imam dva velika troška, umesto jednog, kako sam ja to bio lepo zamislio.

Kao novinar otkrio sam dvadeset osoba koje su bile likvidatori Savezne službe državne bezbednosti i ubijali jugoslovenske političke emigrante. To su bile ubice u ime države. Pisao sam a nisam poznavao Bogoja Panajotogvića, konobara iz Čikaga, za koga se sumnjalo d aje ubio Dragišu Kašikovića i malu Ivanku. Upoznao sam Željka Ražnatovića, koji je radio kao likvidator SDB Jugoslavije.

Željko Ražnatović je bio deo državnog projekta, radio je u Saveznoj službi državne bezbednosti do početka devedesetih, a potom je prešao u MUP Srbije. Meni je kao novinaru pretio da će „da mi otkine glavu“, što sam napisao i objavio istinu o njemu. Bio je neprijatan i prema mojoj supruzi dok je bila direktor u vojnoj fabrici. A udario je šamar njenom sestriću jer je kao fudbaler Rada zabio gol Arkanovom Obiliću. Ušao je u svlačionicu fudbalera Rada na poluvremenu i udario centarfora, golgetera, uz pretnju: „Da više nisi prešao centar!“ Ražnatović je radio za policiju, a policajac ga je ubio. Ironično, zar ne? Njegova žena Svetlana Ražnatović bila je zbog njega 121 dan u zatvoru.

Ubica krvnika Maska Luburića

A onda sam otkrio veliku tajnu o Maksu Luburiću i njegovom ubici Iliji Staniću, saradniku SDB BiH. Tačnije zahvaljujući Mići Japundži, policajcu SDB Jugoslavije, otkrio sam veliku državnu tajnu – ko je ubio Vjekoslava Maksa Luburića, komandanta logora Jasenovac. Ovog zlikovca likvidirao je u Španiji, gde se Luburić kao ustaški emigrant skrivao i predstavljao kao „general Drinski“, Ilija Stanić, njegovo kumče. Inspektor tajne policije Mića Japundža je našao Stanića u Sarajevu i ubedio ga da likvidira kuma svog oca i poglavnika organizacije Hrvatski narodni otpor, jer je bio zločinac, krvnik i masovni ubica Srba, Hrvata, Roma i Jevreja u vreme NDH.

Luburić je živeo u mestu Karkahente, a Ilija je otišao da mu bude kućni poslužitelj. SDB Jugoslavije je ovog svog likvidatora obučio šta da radi. Poneo je otrov, koji nije delovao kad mu ga je stavio u kafu, pa je uzeo ispod sudopere neku štanglu i tukao ga dok ga nije usmrtio. Zavio ga je u tepih i pobegao natrag vozom, s drugim pasošom u džepu, u Sarajevo. U SDB Jugoslavije likvidator Ilija Stanić javio je da je 20. aprila 1969. godine „mungos ujeo kobru“.

Moj tekst je objavljen u svim jugoslovenskim medijima. A Ilija Stanić, koji se u međuvremenu učlanio u ustaške „zenge“, na TV Zagreb je rekao da sam ja to sve izmislio. Onda sam mu je preko HRT pustio magnetofonski snimak njegovog glasnog izveštaja tajnoj policiji Jugoslavije, u kome se jasno čuje kako kaže da je „mesara Srba“ ubio udarcima štanglom po glavi. Posle nekoliko godina u novoj nezavisnoj Hrvatskoj ubica Ilija Stanić je slavljen kao heroj ubice, jer je Luburić u novom ustaškom svetu bio protivnik Ante Pavelića. Sada se u Beogradu priprema snimanje filma „Krvnik Maks Luburić“ o ovoj državnoj likvidaciji komandanta logora Jasenovac, u kome treba da budem savetnik scenariste i režisera.

Sloba prevario Vašington

I Slobodan Milošević je obmanuo Amerikance. Tu tajnu mi je otkrio doktor, profesor, akademik Borko Đorđević iz Kalifornije. On je kao diplomac Medicinskog fakulteta bio prijatelj Lole Novaković, Tereze Kesovije, Ruške Jakić. Otišao je u SAD na specijalizaciju iz plastične hirurgije i postao slavan. Operisao je četiri prve dame Amerike. Beti Ford ga je učinila slavnim, rekavši kalifornijskim novinarima: „Mlad je, odličan, ali skup hirurg.“

U SAD, gde dame pate da večno budu mlade i lepe, Đorđević je operisao 16.000 žena, najviše iz Holivuda. Ali meni je bio interesantniji kao član Republikanske stranke, čovek od poverenje predsednika Ronalda Regana i predsednika Džimija Kartera.

Doneo je sa Karterom i Karadžićem 1994. godine mir u BiH. Sa Miloševićem i Amerikancima dogovorio je ubrzanu tranziciju Srbije uz investicije iz Vašingtona vredne sedam milijardi dolara. Na našu srpsku žalost, Sloba je taj dogovor sa SAD prekršio, a Vašington ga je poslao u zatvor, gde je u Hagu umro. Akademik Borko Đorđević mi je otkrio ovu državnu tajnu i potom je objavio u knjizi „Stakleni mir“, koju sam ja priredio. Nikad niko iz Vlade Srbije nije demantovao priču o ubrzanoj američkoj tranziciji i njenoj propasti, koja nas je sve odvela u istorijsku dubiozu.

Pišem za novine i knjige od 1963. godine. Još kao učenik osnovne škole “Svetozar Marković” u Kraljevu objavio sam svoj prvi tekst u “Ibarskim novostima”. Bila je to priča o zimskom raspustu. Radio sam u kući “Politika”, u “Profilu”, u “Nedeljnom telegrafu” i “Večernjim novostima” do 2016. godine.

Objavio sam od 1986. do danas stotinu knjiga. Upravo mi je izašla 101. knjiga sa naslovom „Američko zlo – SAD protiv Rusije i Srbije“. Od tih stotinu naslova, najviše je dela o srpskoj dijaspori, 25, pa o tajnoj policiji desetak i o srpskoj i svetskoj mafiji – devet. Umalo nisam zato stradao.

Četiri puta mi je prećeno smrću ili nagoveštavana moja likvidacija. To su činili legalni policajci i ilegalni kriminalci. Jedan mi je stavljao pištolj na čelo, drugi me kidnapovao i pretio bacanjem pod autobus GSP, treći je hteo „glavu da mi otkine“, a četvrti me zvao da me vozi kući iz Novog Sada u Zemun autom u kome je on izrešetan. Jedan bivši „debejac“ me lepo zamolio da o njemu više ne pišem da je „trgovao narkoticima“, ali da mogu da dođem u njegov dvorac na ručak. Ti opasni tipovi koji su mi pretili danas su u zatvoru ili pod zemljom.