Тајна споменика на Газиместану

Пише: Душан Марић

Споменик на Газиместану, подигнут у славу српских јунака који су на Видовдан 1389. победили Турке на Косову пољу широј јавности је познат по изгледу и по великој мермерној плочи на предњој страни споменика на којој су урезани стихови клетве кнеза Лазара:

Ко је Србин и српскога рода

А не дошу на Бој на Косово

Не имао од срца порода

Ни мушкога ни девојачкога

Од руке му ништа не родило

Рујно вино ни пшеница бела

Рђом капо док му је колена

Међутим, споменик у својој унутрашњости крије истинско споменичко благо – још петнаестак мермерних плоча са стиховима који својом поруком секу као мачеви Милоша Обилића, Срђе Злапоглеђе или Бошка Југовића.

Наиме, у унутрашњости се налазе степенице које воде до врха споменика. На сваком степенишном одморишту налази се по једна мермерна плоча са уклесаним стиховима из косовског циклуса.

У приземљу споменика налазе се три велике плоче. На првој и трећој је описан ток Боја на Косву, на трећој је уцртан распоред српских и трских снага. На првој и трећој плочи налази се следећи текст:

На Косову пољу у долини реке Лаба, између Ситнице, Грмеч планине, реке Самодреже и потока Бутовца – 15. јуна 1389. године вођена је историјска битка између средњовековне српске кнежевине и турске царевине. Српска војска која је бројала око 35000 бораца, била је распоређена на десној обали Лаба, тако да јој се десно крило ослањало на Ситницу а лево крило на планине, штаб кнеза Лазара налазио се у средини.

Турска војска која је бројала око 100 000 људи, заузела је положаје према српској војсци, на левој страни Лаба наслањајући се левим крилом на Ситницу, а десним на планине, штаб султана Мурата био је постављен у средини.

Тога дана, око 8 часова ујутру, Турци су предузели напад, прешли Лаб левим крилом и заметнули жесток бој око брежуљака на десној обали. Српско десно крило одбило је све непријатељске нападе и пребацило Турке поново на леву обалу. Затим је српска војска предузела напад, прешла десним крилом Лаб, пробила турско лево крило и набацила га на резерву. Срби су на тај начин дошли у непосредну близину турског штаба што је, у критичном моменту по Турке искористио војвода Милош Обилић који је напао самог турског заповедника, султана Мурата и смртно га ранио.

Тада, око 10 часова, заповедник турског десног крила принц Бајазит, да би утицао на критичан развој битке, а пошто према њему није постојала озбиљна опасност јер Срби на његовом правцу нису могли знатнијим снагама прећи Лаб, са већим делом својих трупа и општом резервом бочно напада српско десно крило и замеће најкрвавији бој око брда Магзита и Газиместана.

Око подне, у решавајућем моменту по целу битку, кнез Лазар нареди српској резерви да уђе у бој. Али док је српска резерва кретала у бој, оделења на крајњем десном крилу подлегла су турском обухватном маневру и бројној надмоћности свежих трупа, те цело српско десно крило попусти и почне се повлачити – да ли је српска резерва интервенисала, па није успела или уопште није ушла у бој – не може се утврдити. Тек, повлачење десног крила пренесе се на цели фронт, чиме је битка била изгубљена.

Последица Косовске битке била је та што је српски народ изгубио своју независност а пропаст Србије на Косову убрзала је пропаст и осталих балканских држава. У Косовском боју погинула су оба државна поглавара: турски султан Мурат и српски кнез Лазар.

На почетку степеништа налазе се две плоче са стиховима из песме Косанчић Иван уходи Турке, који говоре о величини турске војске.

 

Ево пуно петнаест данака

Ја све ходах по турској ордији

И не нађох краја ни хесапа

Од Мрамора до сува Јавора

Од Јавора побро до Сазлије

До Сазлије на ћемер ћуприје

Од ћуприје до града Звечана

Од Звечана побро до Чечана

Од Чечана врху до планине

Све је турска војска притиснула

Коњ до коња јунак до јунака

Бојна копља као чарна гора

Све барјаци као и облаци

А чадори као и сњегови

Да из неба плаха киша падне

Ниђе не би на земљицу пала

Већ на добре коње и јунаке

Сви ми да се у со преметнемо

Не би Турком тучка осолили

На шестој плочи уклесани су стихови о поласку српске војске из Крушевца на Косово.

Да је коме чути и гледати

Кад поврје сила и ордија

Из Крушевца из бијела града

Како стоји цика витезова

Како л  вриска виловитих коња

Љуто циче мајке и сестрице

Жале мајке премиле јединке

Младе снахе од боја јунаке

А ђевојке своје заручнике

Стихови на седмој плочи описују јуначку смрт старог Југ Богдана са свих својих девет синова.

Маче војску Богдан Јуже стари

С девет сина девет Југовића

Као девет сивих соколова

Па се бише и секоше с Турци

Седам паша бише и убише

Кад осмога бити започеше

Ал погибе Богдан Јуже стари

И изгибе девет Југовића

И њихова сва изгибе војска

Осма по реду плоча, говори о јунаштву и смрти Херцега Степана.

Маче војску Херцеже Степане

У херцега многа силна војска

Те се бише и секоше с Турци

Девет паша бише и убише

Десетога бити започеше

Ал погибе Херцеже Степане

И његова сва изгибе војска

Са деветом плочом се потсећа да је међу српским ратницима који су на Косову пољу дочекали надмоћнију српску војску било и Албанаца.

Пак удари Муса Арбанаса

То ј амиџа Мусића Стевана

И са њиме љути Арбанаси

С Турцима се тукоше и бише

Сви у боју љутом изгибоше

 

На десетој плочи описано је јунаштво Милоша Обилића и његових побратима Топлице Милана и Косанчић Ивана.

Онда Милош прихватио ђорду

И уз њега до два побратима

Полетјеше низ поље Косово

Па сијеку на алаје војску

Куд пролази војвода Милошу

Туд би двоја кола пролазила

Двоја кола ама упоредо

Куд пролази Топлица Милане

И туда би двоја кола прошла

Двоја кола ама упоредо

Куд пролази Косанчић Иване

И туда би двоја кола прошла

Двоја кола ама упоредо

У једанаесту спомен плочу уклесани су стихови посвећени Бановић Страхињи, главном јунаку једне од најлепших српских љубавних песама.

Који оно добар јунак бјеше

Што једанпут бритком сабљом мане

Бритком сабљом и десницом руком

Пак двадесет отсијече глава

Оно јесте Бановић Страхиња

 

Дванаеста спомен плоча постављена на Газиместану отима од заборава јунаштво Срђе Злопоглеђе.

Који оно добар јунак бијеше

Што два и два на копље набија

Преко себе у Ситницу тура

Оно јесте Срђа Злопоглеђа

 

 

На тринаестој по реду спомен плочи опет су стихови о једном Југовићу, барјактару српске војске Бошку Југовићу.

Који оно добар јунак бјеше

На алату коњу великоме

Са крсташом у руци барјаком

Што сагони Турке у буљуке

И нагони на воду Ситницу

Оно јесте Бошко Југовићу

Стихови на четрнаестој спомен плочи описују наводну издају Вука Бранковића, који ће још неколико година после Боја на Косову јуначки пружати отпор турском агресору.

А што питаш за проклетог Вука

Проклет био и ко га родио

Проклето му племе и кољено

Он издаде цара на Косову

И одведе дванаест хиљада

Госпо моја љутог оклопника

 

На петнаестој плочи описана је погибија кнеза Лазара.

Сив соколе на јеловој грани

Пјесме тури сузе ронит стани

Зар је теби данас до пјевања

Да си јуче био на Косову

Видио би јада изненада

Ђе погибе славан цар Лазаре

У Косову код воде Бунара

Глава му је у бунар панула

Кад с окрену неколико пута

Стаде жарко на истоку сунце

Закукаше српске кукавице

                                                                                                                                         Јер је Србе пресјенуло сунце

Шеснаеста мермерна плоча постављена у унутрашњости споменика говори о једном од најопјеванијих учесника битке Дамјану.

Узе мајка руку Дамјанову

Окретала превртала њоме

Пак је руци тихо бесједила

Моја руко зелена јабуко

Гдје си расла гдје си устргнута

А расла си на криоцу моме

Устргнута на Косову равном

На последњем одморишту величанственог споменика, који је српски народ подигао својим јунацима су стихови који поручују да изгибија на Косову није и крај српског народа и да ће одрасти нови јунаци који ће бранити његову слободу и опстанак.

Не плачите моје кћерце драге

Ако јесу одлетјели ждрали

Остали су птићи ждраловићи

Наше племе погинути неће

 

 

 

На појединим плочама нека слова су отпала или избледела и држава Србија би свакако требала да реагује да плоче буду рестауиране. Време је и за обнову целог споменика, јер је на неким деловима, посебно на врху, дошло до појаве пукотина и померања појединих елеменета.

Споменик чува косовска полиција, у кућици на улазу у ограђени споменички комплекс увек су један полицајац Србин и један Албанац, али забрињава чињеница да су врата на улазу у унутрашњост споменика отворена, па у исти може да уђе ко хоће. И унутра уради шта хоће. Па и да оштети мермерне плоче или на њима уклесане стихове.

Због тога би држава Србија, уз захтев да се изврши обнова споменика и рестаурација спомен-плоча, требало да инсистира да се улаз у унутрашњост споменика дозволи само уз пратњу чувара.

Извор: Србија и Српска/фотографије: Душан Марић