Сведочанство о васкрснућу црногорских светиња
У кући Ђуре Јакшића у Београду отворена је изложба „Васкрсење светиња“ Зорана Јовановића Мачка, која је привукла велику пажњу посетилаца поштовалаца фотографије овог врсног хроничара и сведока „умирања“ и поновног рађања црногорских манастира и храмова. Фотографије су настале крајем деведесетих година прошлог века и на њима се могу видети гомила камења на рушевинама манастира, у коров зарасла света здања, овце уместо верника…
Прошле су две деценије, а Мачак се поново латио фотоапарата и запуцао у Црну Гору да овековечи васкскрс светиња. Уз Божју помоћ и с благословом Његовог високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског Амфилохија, монаштво, свештенство и верни народ обнавило је запуштена светилишта, полажући камен по камен, циглу по циглу.
Нико није веровао да монах Сава, у рушевинама манастира Подмаине, може да одложи и сопствену смрт до завршетка светиње, да ће монах Димитрије Благојевић опстати међ’ љутим поскоцима у рушевинама манастира Стањевића… Следећи њихове свете примере њихове послове наставили су други и тако је васкрсло на стотине храмова уз поруку: „Обнављајући и градећи своје
светиње, градимо и обнављамо себе и пишемо нове странице историје за будућа покољења. Следимо пример благородних династија, владара, светитеља и других ктитора и добротвора који су нам оставили многе цркве, манастире, школе…“
На отварању изложбе говорили су отац Мијајло Бацковић, Миљан Ћеранић, др Јован Јањић и Предраг Савић, а све пристутне поздравио је и отац Ђурица Илариин, први настојатељ у прошлом веку манастира Михољска превлака. Он је одао велико признање митрополиту Амфилохију, монаштву и свештенству на обновитељским подвизима.
Отац Михајло говорио је не само о материјалној обнови храмова већ и о духовној обнови истичући како је ојачало и монаштво. Миљан Ћеранић, председник Православног спортског друштва Света Србија, осврнуо се посебно на актуелну ситуацију у Црној Гори истичући да они који су рушили манастире и убијали свештенство сад преко слова закона покушавају да отму светиње.
-Оваквим изложбама бране се манастири и цкрве – истакао је он и све присутне поздравио поздравом „Србија васксе“.
Адвокат и писац Предраг Савић, који је заједно са Зораном Јовановићем, дошао на идеју о организацији ове изложбе и лично обилазио манастиреи писао репортаже, присутне је подсетио на великог дубровачког Србина католика Валтазара Богишића, који, како је открио, учествовао у писању европског законодавства о цркви, манастирима и, како је навео, и другим њима сличним верским уредбама. У њима се недвосмислено наводи да је имовина цркве црквена и да држава не може да буде њен титулар, што је јасна порука црногорским властима, да не могу да отму храмове Српске православне цркве.
Др Јован Јањић, биограф блаженопочившег патријарха Павла и тренутно најтиражнији српски писац, у свом надахнутом излагању подсетио је речи апостола Павла који пише: Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“.
-Та истина потврђује се из века у век. Они који су рушили храмове отишли су у вечност таме. Нажалост, одувек је било неразумних умова који су рушили храмове, има и их данас – рекао је Јањи .
Његово излаљање на отварању изложбе „Васкс светиња“ Зорана Јовановића Мачка преносимо у целини:
„Рушитељи, рушећи храмове, заувек сруше себе; а срушени храмови само привремено буду рушевина. Хришћанско учење и искуство казују да цркве и манастири никада не умиру, већ само, услед неких неповољних прилика, замиру. А онда, када се створе повољније прилике, оживљавају – васкрсавају. Некада је то краће, некада дуже време; понекад и више векова прође док на светлост дана изађу сведочанства о некој светињи. Сведоци смо многих таквих случајева и у наше време. Даће Бог да тако, после пет векова, васкрсне и Михољска Превлака.
Некада се на површини земље затуре сви трагови који би видљиво указивали да је некада ту била светиња. Али, Бог не допушта да пропадне ништа што је свето, да оно заувек остане људском руком скривено. Ако људи уклоне све видљиве трагове, они остану у језику. Тако имамо много топонима под именом: Црквине, Црквиште, Манастиришта, Манастирине, Келије, Ћелије… То јасно указује – народ је у језику сачувао, Промислом Божјим – да је ту некада били црква, манастир или манастирске келије (ћелије).
Изложба фотографија Зорана Јовановића Мачка под насловом „Васкрс светиња“, о обновљеним црквама и манастирима у Црној Гори на крају XX и почетком XXI века, јесно сведочи о тој Великој истини, да цркве и манастири никада не умиру, већ евентуално замиру, а онда – васкрсавају.
Тужно је гледати слике девастираних и порушених светиња – разумног човека обузима стид што је неко из његовог, људског рода, рушио и скрнавио светиње, или допустио да оне буду скрнављене и рушене – што је из своје несловесности хтео друге људе, цео један народ, да учини бесловесном масом, што је чинио тако да се храмови Божји користе за смештај стоке…
У Цркви хришћанској је тако да после голготе следи васкрсење. Након туге, ако вере имамо, долази радост. Показује се то и кроз објектив мајстора фотографије Зорана Јовановића. Тужни призори преображавају се у слике радости, надасве у слике – духовне пуноће. Некадашње рушевине цркава и манастира, које су сабласно деловале, данас сваком оку видно сијају небеском светлошћу. Пред нашим очима дешава се духовно преображење.
Сведоци смо како прегаоцима Бог махове даје: како монах Сава устаје из самртне постеље, решен да пре него што Господу душу преда, да из рушевина обнови манастир Подмаине. Зарад тако узвишеног циља, пн се јаком вољом својом бори да одложи сопствену смрт, само да би завршио оно што је наумио. И успева у томе. Тек када је завршио, са великим делом својим пошао је пред Господа. А управо преко њега, да свима буде видно, Господ нам је показао како прегаоцима махове даје. Посведочена је и реч Апостола Павла да се од нас очекује да будемо – сарадници Божји.
Митрополит црногорско-приморски у времену комунизма Данило (Дајковић), подносећи Светом архијерејском синоду Српске православне цркве извештај за прву годину своје архипастирске службе, за 1961. годину, пише да у Епархији црногорско-приморској има 615 парохијских и филијалних цркава и 27 манастира матичних и метоха. Од тог броја, каже, ни за 100 храмова не би се могло рећи да су способни за богослужење.
Нису били способни за богослужење услед рушилачког порива тадашњих људи у државној власти и њихових идеолошких следбеника.
Уз Божју помоћ, заузимањем људи стваралачки настројених, данас је ситуација сасвим другачија: колико је овде храмова у поседу Српске православне цркве толико је светиљки које земљу за небо везују. Нажалост и данас има оних који би да руше и који руше храмове Божје. И они ће проћи као и сви други рушитељи кроз историју.
Кад, по речи Апостола Павла, Бог разара оне који хромове разарају, колико тек духовно узноси оне који храмове граде, обнављају и чувају. Несагледива је раздаљина између рушитеља и градитеља храмова. Не само храмова на земљи, већ и храмова у душама људским“.
Насловна фотографија: Зоран Јовановић Мачак пред совјим фотографијама на отварању изложбе у кући Ђуре Јакшића
Фотографије: В. Данилов, Вечерње новости)
