Све је дао Србији, шта је Србија дала њему?
Михајло Пупин није био само научник, већ један од највећих добротвора, мецена и дипломата у интересу Србије. Пуне четири деценије био је професор америчког Колумбија универзитета, радио и предавао многим каснијим нобеловцима, научницима, али никада није заборавио свој родни Идвор и своју Србију, из које је као четрнаестогодишњак, са само једним фесом на глави и капутом на себи отишао бродом за Америку.
Само један од његових првих патената – калем, био је довољан да Пупин постане милионер великог светског угледа. Оставио је Србији све што је стекао, и не само то, мотивисао је и инспирисао друге велике и знамените људе Америке да делове свог богатства усмере ка Србији.
Са својих 36 патената, колико је укупно осмислио Пупин, задужио је читаво човечанство, али изненадиће вас колико је дао Србији!
Пупин је на свом имању у Норфолку запошљавао само Србе. Сви који су радили били су Срби, од куварица до тапетара, који су у потрази за бољим животом стизали у Америку. Никад није престао да се брине свом родном Идвору. Слао је новац сеоском црквењаку да се брине о његовом родном имању.
Пупин је поделио преко 20 000 школских стипендија. У сећању на своју мајку Олимпијаду, која је неписмена и убога одвајала од уста да би њега школовала. Пупин је на овај начин желео да јој се одужи помажући самохраним мајкама.
Постоји и невероватна прича да је овај велики човек спремао миразе за сиромашне девојке које другачије нису могле да се удају.
Институције којима је слао новац: Српска академија наука и уметности, Коло српских сестара, Матица српска, Београдски универзитет, Цвијета Зузорић, Удружење слепих девојака, Удружење ратних сирочића. Давао је црквама и манастирима, помагао глумце и позоришта. Финансирао је највећа и најлепша издања књига о српској културној баштини, са почетка 20-ог века. Имао је 3 велике фондације. Али је лично из својих средстава давао свакодневно, непрестано другима.
Универзитетска библиотека у Београду настала је захваљујући Михајлу Пупину и Карнеги фондацији, после Првог светског рата. У њој се чува и лична библиотека Михајла Пупина, коју је он за свог живота послао Београду. На тим књигама су и белешке самог Пупина. На једној од њих, која се тиче високе математике пише „прећи пет страна дневно“. Обично мислимо да су такви генијални умови могли да упију по читаву књигу на дан. Али, Пупин је имао другачију методу рада, где му је радни континуитет био најважнији, 5 страна, али сталног рада.
Дао је огромну донацију од 30 хиљада динара Цвијети Зузорић. Чак је и краљ дао дупло мање. А Пупин, скроман и искрен, стао је на страну краља рекавши да краљ не може на све да мисли, да има и друга посла, а да ће он следеће године да да још дупло колико је дао. Када су га назвали меценоом рекао је да он то није, већ је прост радник који само мало штрпне од свог рада да би дао својој напаћеној земљи.
Легат Михајла Пупина највећи је легат који је један човек даровао српском народу. Чува се у Народном музеју Србије и садржи дела Паје Јовановића, Уроша Предића, Константина Данила, Влаха Буковца… и других знаменитих сликара. Урош Предић је био Пупинов пријатељ из дечачких дана, из Панчевачке гимназије, и он би увек Пупина саветовао које дело да купи и дарује српском народу, како не би дошло у руке приватних власника и касније било изгубљено.
Помагао је многим нашим знаменитим људима финансирајући њихове радове: Јовану Цвијићу, Ивану Мештровићу, владики Николају Велимировићу.
Године 1918. је у Лондону, својим средствима, штампао дело под називом Српска православна црква и платио најбоље професоре британских унивезитета, историичаре уметности и архитекте да они пишу о нашој православној цркви. Супервизор тог издања је управо Владика Николај. Тимови ових британских стручњака су чак и за време рата ишли и сликали дотле докле су могли да кроче. У књизи се спомињу и све краљевске лозе у Србији, од пренемањићког периода па до Пупиновог доба. Листа његових дарова је бесконачна.
Пупинови дипломатски односи и помагање Србије у рату и након њега такође су непроцењиви! Током рата је радио за тајну ратну комисију Америке и захваљујући његовом открићу сонара (којим је нађен начин да се пронађу и униште непријатељске подморнице) и комуникације међу авионима 1917. године Америка улази у Први светски рат. Пупин тада у Њујорк тајмсу оглашава да ће наука добити овај рат!
За време Великог рата очеви и мајке америчке деце, на Пупинов предлог, послали су своје синове – 24 најбоља студента Колумбија универзитета (деца најугледнијих њујоршких породица) да проведу свој летњи распуст 1915 године ратом захваћеној Србији. Пупин их шаље са 24 возила – са мобилним болницама и пушта их да помажу рањеницима заједно са нашим лекарима и сестрама. Имали су задатак да своје записе о искуствима шаљу Колумбија универзитету. Њујорк тајмс је извештавао о томе. Многи од њих нису били Пупинови ђаци, већ студенти медицине и других наука. Ова деца угледних њујоршких породица после студија постају председници компанија, удружења, банака. Али, њима више никада Пупин није морао да каже да је Србији потребна помоћ. Већина њих је остала везана за Србију дуго након рата. Оволико спретан и способан је био Михајло Пупин.
Послао је огроман број добровољаца из Америке и Канаде на Солунски фронт. Неки кажу чак до 20 000! Ако знамо да је Солунски фронт пробило 60 000 људи, значи да је једна трећина била Пупинова заслуга. Он је успео да чак и од најсиромашнијих Срба скупи новац и сви су се масовно одазивали и враћали се из Америке да се боре за свој народ. Након што су се враћали после рата за Америку, Пупин их је чекао на доковима Њујорка и стављао им први новац у руке, да би могли некако да поврате свој живот.
Михајло Пупин одлази на лични позив Николе Пашића на Париску мировну конференцију. Тамо је знао све чланове америчке делегације (па и самог председника Вудро Вилсона). Својим утицајем и угледом, Пупин је учинио да се кроз два меморандума потпуно промене границе будуће краљевине СХС (Јадранско море, Блед, део Барање, Међумурја и Банат).
Михајло Пупин је након Париза стигао у Београд. Стојан Протић је желео да му рефундира боравак у Паризу, јер је ипак учинио незамисливо за Србију. Пупин је одбио рекавши да он то чини за свој народ и учиниће још и више. Пупин овде не стаје, он постаје главно овлашћено лице Србије у борби за кредите, за новац пред америчким банкама, великим индустријалцима јер је Србији била потребна послератна обнова.
Захваљујући напорима Пупина завиорила се и српска застава над Белом кућом. Тако нешто се догодило само два пута у историји (ниједна европска застава се никад није завиорила над Белом кућом) – само кинеска за време ИИ св. рата и српска 1918. године. И то не само над Белом кућом, него и на свим државним институцијама у Вашингтону. И том приликом је Вудро Вилсон написао слово части и славе српском народу. Говор је штампан у свим државним медијима и читан на богослужењима у свим црквама без обзира на вероисповест.
Када је Пупин пожелео да Србија добије неки ратни кредит, понудио је целокупну своју имовину у залог. На питање банкара да ли је свестан тога да може остати без ичега рекао је: Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја!
Његова Аутобиографија – Са Пашњака до научењака, за коју је добио Пулицерову награду, својеврстан је модел по ком треба васпитавати омладину. Она је била обавезан део лектире америчког школства, али никад у Србији. Нису је само Американци истицали, већ читав свет. Готово да није постојало језика на који ова књига није преведена. Чак и у Немачкој 20-их година, са упозорењем да би се та књига морала делити широм света и из ње учити. Када ће доћи време да је уче деца у српским школама?!
Шта се десило са заоставштином Михајла Пупина? Све што је Пупин имао, све је дао још за живота. Није остављао ни себи ни ћерци много, никаква богатства, тек толико да би имао за удобан живот. На рачунима његових фондација био је позамашан капитал, али после Другог светског рата сав новац је једноставно скинут са рачуна од стране нове комунистичке поставе. Није боље прошла ни његова лична заоставштина. Нажалост, нико испред српске државе се није јавио након што је његова кћер умрла 50-их година, а све остало без власника тако да је све продато на аукцији. Немамо ниједан предмет Пупинов (као што нпр. Теслин музеј чува његове личне предмете) осим личне библиотеке коју нам је дао за живота.
Текст: Александра Нинковић Ташић, емисија Агапе