Сва доброчинства и задужбине оца Томе

ПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА

ЖИВОТ ПОСВЕТИО СРПСКОМ РОДУ: Отац Тома

Пише: Адвокат Предраг Савић

Када би се којим случајем бирали шампиони у доброчинству у новије време онда би вероватно међу најозбиљнијм кандидатима био покојни  протојерј ставрофор Томислав Марковић, српски свештеник из Дортмунда и мајор британске армије. Тешко је побројати све шта је овај добротвор и јединствен човек у српској дијспори урадио за српски род.

Био је духовник српској емиграцији, одиграо је значајну у логу у превазилажењу раскола  између  СПЦ и Новограчаничке митрополије, био је мецена многим  псицима, сликарима и осталим уметницима. За време  распада бивше Југославије и рата послао је на стотине шлепера помоћи најугроженијима, обезбедио је стипендије за 300 ратне сирочади, пронашао је из немачких и других европских музеја у домовину вратио многе црвене реликвије и уметничка дела од изузетног значаја опљачкана  током Другог и Првог светког рата, водио бригу о српским војничким и логорашким гробљима у расејању…

УПРАВЉАО ФОНДОМ ДИЈАСПОРЕ ЗА МАТИЦУ: Прота Тома са владиком бачким Иринејом

Отац Тома, како су га звали сви који су га познавали, родио се 1940. године у близини Крагујевца, у селу Добрача. По завршетку студија теологије и филологије у Београду, почиње несвакидашња печалбарска одисеја овог истакнутог српског родољуба и трајаће све до његове смрти 2004. године. Захваљујући Благоју В.Савићу, песнику, сликару, гуслару и новинару који тренутно живи у Лондону у прилици смо да  уз екслузивне снимке и  фотографије, реконструишемо  животни пут оца Томе.

Завршио је Богословију и Богословски факултет у Београду, а упоредо је студирао руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду. По заврсетку студија уписао је 1965. године последипломске студије у Бечу, посветивши се изучавању дела Владике Николаја Велимировића. Већ наредне године прелази у Лондон. Након женидбе Лондону тадашњи епископ Лаврентије, рукоположио га је за свештеника, а потом је изабран за секретара владике Лаврентија и тадашње западноевропске епархије СПЦ.

Отац Тома који је отворено изражавао своје незадовољсрво због Брозое владавине и његовог недомократског режима, јавно 1970. године одбија  позив да у Амабасади тадашње Југославије присуствује прослави  29. новембра, тадашњег јусловенског дежавног празника –  Дана Републике.  Због јавне криитке недомкратског комунистичког режима и авнојевских тековина које се обележавају 29. новембра бива –  рашчињен.

ЧУВА УСПОМЕНУ НА ОЦА ТОМУ: Благоје В. Савић

И када је изгледало да је у безизлазној ситуацији отац Тома ухлебљење проналази у при Васељенској  патријаршији. Одлуком тадашњег Васељенске  патријаршије од 1971. године отац Тома је постављен за војног свештеника за све православце у британској армији на Рајни. Његова парохија је широко подручје СР Немачке, а касније и већи део Европе. Да би свуда стигао на време, имао је на располагању и службени хеликоптер, којим је, након успешно завршене обуке, сам пилотирао! Поред свештеничког чина прота је добио и високи официрски чин – мајор британске армије.

Био је тесно повезан са свим Србима у расејању где је покретао и предводио хуманитарне, културне и друге активности на повезивању са матицом. Његов патриотски однос најбоље изражава максима коју је често понављао: “Срби треба да имају само једну партију –  Србију“.

Имао је велики утицај не само међу српском дијаспором већ у  немачкој и бртианском јавном мњењу. Западносевропски медији  радо су објављивали његове ставове, а  прота Тома се није либио да осуди ни Генешерову тј. немачку спољну политику према Балкану  и Србији. Писао је отворена и оштра  писма Геншеру, тадашњем немачком министру спољних послова.  И када су му неки  замерали због тешких речи и квалификиација изговорених на рачун немачке спољне  политике, он би одгвоарао „да се као припадних окупаторске бритнаске армије на тлу СР Немачке бори  против хушкања на рат и подстицања на нове злочине“! Није се плашио отац Тома да Немцима спочита злочиначку улогу у Другом светском рату због које су британске и друге савезничке трупе у Немачкој имале посебан статус  и улогу све од 1996. године.

У британској војног бази у Дортмунду, отац Тома Марковић водио је картотеку, у којој се налазила имена свих 36.000 официра и војника Југусловенске краљевске војске који су по завршетку Другог светског рата одбили да се врате из немачких и других концетрационих логора у отаџбину, под комунистичким Брозовим режимом. Захваљујући оцу Томи сачуване су многобројна сведочанства о судбинама тих већином универзетски образованих људи који су се одлучили да остану емиграцији. Ти  људи после патњи у фашистичким логорима, опет  су смештени у савезничке логоре. Постепено ти официри и војници из савезничких логора бивају ангажовани у стражарским и заштитарским службама при британској и америчкој  армији. Обављали су  најтеже физичке послове и службовали као стражари, чистачи и остало  помоћно особље код савезничких армија. Само је двадесетак генерала Југословенске краљевске војске по ослобођењу из логора добила одмах пензије и смештај у једном немачком дворцу, а  потом и француском градићу. Остали су чекали и борили се добију исељеничке визе и дозволе за Енглеску, Америку, Аустралију….

Фотографија корисника Епархија рашко-призренска у егзилу
Задужбина оца Томе Марковића у Љуљцима, којом данас управљају присталице расчињеног владике Артемија

Отац Тома Марковић водио је бригу о тим преживелим емигрантима, служећи  литургје у њиховим парохијама. Био је и њихов духовник и заштитник. Он је најстарије и занемоћале редовно  обилазио и материјално помагао јер, они  су СР Немачкој на крају  због логорашких патњи службе у савезничким јединицама после Другог светског рата добијали месечну накнаду од свега 800 немачких марака. Пошто већина од њих смела да се врати у отаџбину због страха да се неоправдано налазе на списковима ратних злочинаца отац Тома им је испуњавао последње жеље и њихове посмртне остатке довозио у Србију.

Овај невероватни човек водио је велику бригу и плаћао закупнине за све српске гробове на ратничким и логорашким гробљима широм Немачке. Нема гроба српског логораша у  Немачкој  да за њега није знао отац Тома и да на њему није служио  помене.

С великим поносом  отац Тома Марковић, водио је бригу о споменицима и гробовима Словенаца, Хрвата и муслимана, који су остали верни Краљу и одбили да се из логора смри врате и приступе квислишким јединицма на простуру бивше  Југославије током Другог светског.  О страдању тих великих патриота који  су уместо  више пута понуђених домобранских, усташких или униформи ханџар дивизија изабрали да остану у логорашким одорама, уз своје српке саборце у „фабрикама смрти“, где су мученички и скончали животе, отац Тома је такође, поседовао посебну картотеку, коју је са великим поштовањем показивао само одабранима пријатељима попут Благоја В. Савића.

ПРОТА ВРАТИО РЕЛИКВИЈУ ОТАЏБИНИ: Крст Александра Обреновића

Као човек и свештеник од изузетног  угледа одиграо је и велику улогу у превазилашењу раскола у СПЦ. Био је спона у  преговорио између Новограчанчке митрополије, којој  формално припадао и патријарха павла и Српске Патријаршије. Благоје Савић је  у то време филсмском камером забележио изјаве оца Томе Марковића, који се Богу захваљује због превазилажења раскола у СПЦ,  оцењујући највеће зло које су комуснисти наметнули српском народу. И том приликом остао је скроман не желећи да говори о својој улози. Само је истакао  да је имао велику част и срећу да види и слуша Његову светост патријарха спркског Павла.

Прота Тома Марковић је 1975. године основао у Дортмунду Православну заједницу “Свети Петар Цетињски” са парохијским домом Опленац, која и данас постоји. О стварању парохије у Дортмунду, претварању католичког у православни храм, отац Тома је такође говорио је Благоју В.Савићу у филмску камеру. Тако смо  сазнали да су Срби искористили благонаклоност једног католичког бискупа и добили католичку цркву у закуп на 99 године. Засукали су рукаве и од католичког храма направили православну цркву са којом да данас поноси српска дијаспора.

У младости је отац Тома  доживео  бројне неправде  због својих антикомунистичких ставова, али није се мирио ни са неправдама у име демократије. О његовој правдољубивости говоре многи примери. Као свештеник у британској армији, имао је чин мајора.  Међутим, када је 1999. године НАТО почео да бомбардује нашу земљу, отац Тома је у знак протеста скинуо чин и на нараменице на  униформи ставио православне крстиће. Као председник Надзорног одбора Фонда расејања за матицу, на једној конференцији у лето 2002. године, обратио се тадашњим властима у Београду:

ВЕЛИКИ ДУХОВНИК: Отац Тома трећи слева

‘Разумео сам вас, ви, дакле, нећете нас (из дијаспоре), али хоћете наше паре“.

Посебну улогу отац Тома Марковић имао у спашавању и врћању у Отџбину српских црквених реликвија, међу којима су црквена звона, иконе и крстови  које су немачки окупатори опљачкали и однели у  Првом и Другом светком рату. Напојзнатији је случај  крста који је краљ Александар Обреновић на дан свог миропомазања 1889. године поклонио манастиру Жича. Крст пре свега има огромну духовну и историјску вредност, али је и изузетан уметнички рад. Ова драгоцена реликвија враћена је у Србију пре десетак година, након скоро седам деценија од крађе и после седмогодишње правне борбе.

Током ратних разарања незнано на који начин крст је нестао из Жиче и обрео се у Немачкој. Један немачки војник је 1946. године овај крст донео у католичку у дијецезу или, како бисмо ми рекли, епархију у граду Падерборну. У музеју те дијецезе овај крст је чуван наредних деценија. Тек 1991. године трагајући за опљачканим српским благом пронашао га је протојереј Тома Марковић , који је, видевши натпис на њему и о томе обавестио Српску православну цркву. Одмах  је поднет захтев за повраћај ове светиње.

Овај изузетни уметнички рад у основи има дрвени крст око кога је мајсторском руком, највероватније чувених призренских филиграна, урађен раскошни крст од сребра, делимично позлаћен и украшен драгим камењем. На њему на постољу пише: „Александар Обреновић, краљ Србије по милости божјој и вољи народној, манастиру Жичи на дан свога миропомазања 20. јуна 1889. године“.

На породичном имању своје мајке, у селу Љуљаци, површине шест хектара, отац Тома са својом супругом Милицом, верним пратиоцем целог његовог живота, подигао је храм Светог Јована Крститеља и парохијски дом. Црква је подигнута за покој душе деде Јована, оца Томиног, солунског борца и носиоца Карађорђеве звезде, као и за све борце из околине Љуљака, палих у ослободилашчким ратовима 1912 од 1918. године. Испод цркве је саграђена крипта за оца Тому и његову супругу.  У ту крипту у марту 2004. године је и сахрањен. Опело је служио митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић са свештенослужитељима епархија шумадијске, жичке, браничевске и архиепископије београдско-карловачке.

-Блажен је онај којег си примио, Боже. Тим речима Црква и ми овде сабрани испраћамо нашег саслужитеља Томислава Марковића – рекао је митрополит Амфилохије.

Он је подсетио да је са оцом Томом заједно студирао на Богословском факултету и нагласио да је упокојени протојереј кроз сав свој живот носио „динамизам и снагу својствену Шумадинцима“.

-Увек је био први међу студентима да започне сваки частан посао. Такав је остао до последњих дана. Драматика његовог живота је и драматика његовог народа. Кроз цео свој век носио је бреме своје и свога рода. Господ зна колико је оних које је отац Тома помогао, оснажио, утешио и окрепио – подвукао је високопреосвећени Амфилохије.

Митрополит је подсетио и на бригу протојереја Марковића за онај део српског расејања који је био за краља и отаџбину и живео прогнан из родне груде. Митрополит је такође подсетио да је отац Тома међу првима притекао у помоћ када је 1993. године обнављана Богословија на Цетињу. Своје опроштајно слово црногорско-приморски митрополит је завршио молитвом да протојереј Томислав Марковић „почива тамо где сија светлост лица Божјег“.

Од оца Томе опростило и 14 говорника над његовим одром, међу којима су били др Милоје Милићевић из Берлина, Јован Лазаревић из Дортмунда, британски генерал-потпуковник Мур Брик, саветник министра одбране СЦГ, као и представници Задужбинарског друштва „Протина Градина“ основаног да настави започето дело.

Отац Тома је желео да поменути Храм у Љуљацима остави српском народу и Српској цркви. О храму су једно време бригу водиле монахиње из манастира Враћевшнице. Али када се део наследника оца Тома, побунио против његовог тестамента, из  Жичке епархије одлучили су да се до решења спора повуку из храма и конака у Љуљацима. То су искористили следбеници рашчињегог  владике Артемија и ушли у ову светињу. Велики човек и добротвор, чувар српског наслеђа, због тога се данас често помиње у негативном контексту што је велика неправда према овом духовнику.  О његовим делима најбоље говоре речи Јована Лазаревића, из Дортмунда:

-Отац Тома је битисао на земљи као Божји поклон свима нама. Био је стабло које се у небо узноси.

Погледајте документарац Благоја В. Савића о протојереју ставрофору Томиславу Марковићу:

Насловна фотографија: Прота Томислав Марковић на једном од венчања

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *