Сумрак књижевности

Пише: Петар Милатовић Острошки

Друштвене мреже, као својеврсне разбибриге, постале су идеална мјеста за вјежбање властитих заблуда које, често насилно, насрћу на здраву памет.

То се најбоље види на примјеру такозване фејсбук-литературе која је, у највећем броју случајева, негација књижевности која врви од инфинитива, често су падежи сувишни, а непознавање именица, властитих, заједничких збирних, градивних, апстрактних…, непознавање рода и броја и промена именица по падежима; дакле без познавања елементарних граматичких и правописних правила, постало је образац понашања самозваних поета на друштвеним мрежама, а да не говорим о потпуном непознавању карактеристика и својстава писаног и говорног језика (стилистике); непознавању правилног распореда ријечи у реченици (синтаксе); а да не спомињем скуп правила која описују начин стварања стихова (версификацију); као и потпуно одсуство основне самокритичности.

Умјесто свега тога свезнајуће незналице се правдају такозваном „умјетничком слободом“! Кад неко своје незнање и неспособност да створи нешто вриједно, почне да правда „умјетничком слободом“, будите убијеђени да је прескочио брда појмова прије него се латио пера, четкице, струна или дирки, па не схвата, нити ће икада моћи да схвати, одговарајуће трајне законитости у свијету умјетности које сваког ствараоца обавезују, јер као што морате да научите азбуку да би читали, тако морате да савладате обавезујуће законитости у уметности да би могли да стварате умјетничка дјела….

Књижевност преко друштвених мрежа и по разним удружењима грађана, налази се на дну сваког дна на скали која јасно показује комплетну посрнулост. Никад се више него данас није књига објављивало и никад се као данас тако мало књига читало.

Објављују сви: кућне помоћнице, курве, глумице, певачице, генерали који су све ратове изгубили, лопови, професионални ниткови, удбаши, кочијаши,  доушници, бескућници, убице, медијске балавице, криминалци, полуинтелектуалци, пробисвети, аналфабети…  Књиге објављују као да плаћају музичке жеље преко локалних радио-станица.

Евидентно је антиестетско циљано упросечавање које се римује са глаголом кроз густо грање, а све то да би најгоре медиокритетство постало врховништво, како би се испунила зла сврха да празне главе дођу до врха…

Евидентан негативан тренд каналисања свијести до несвијести намјерно у позадину, до невидљивости, гура својевремено упозорење Бродског који је, устврдивши да је поезија највиша форма људског изражавања, без длаке на језику дијагностицирао стање у којем се данас налазимо, да не читајући и не слушајући аутентичне пјеснике друштво себе осуђује на инфериорне начине артикулације, на артикулацију једног политичара, једног продавца, или једног шарлатана, дакле, друштво које фаворизује свезнајуће незналице и медиокритете себи је ускратило еволутивни потенцијал.

Неко ће рећи да се данас мало чита. Чита се, чита! Нарочито су прочитани они «писци» који ништа не читају. Општи културоцид највише погађа савјесне читаоце који су принуђени да се окрену  освједоченим књижевним вриједностима, класицима свјетским и домаћим. Као уредник часописа за књижевност, културу и умјетност морам имати добар желудац како бих преживоо све оно што се нуди на пијаци на којој је најскупље оно што је најјефтиније.

 Тај тренд није изненађење у злом времену које фаворизује програмирани хаос чији је циљ сузбијање еволутивног и креативног потенцијала код човјека као склопа мисаоних, емотивних и духовних констелација, а за узврат добијамо подкултуру, кич у скоро свим сферама живљења и мишљења!

У том културоциду велику улогу имају многи медији. Наиме, треба имати на уму да су медији у сваком историјском периоду само продужена рука управљачке олигархије. Данашњи медији су у служби квазидемократске партократије и најогољеније мафиократије и овакви медији и не крију своју терористичку делатност на ум и осјећања нормалног човека чију су менталну хигијену опасно  угрозили управо инструментализовани медији! У овој транзицији, која је само еуфемизам за најогољенију криминалну пљачку, разумије се, ни медији нијесу поштеђени, већ су добили  прецизна задужења: гушити сваку креативну мисао која је у служби виталних интереса народа, фаворизовати аутсајдерство и медиокритетство, правдати све што је за осуду, осуђивати све што је праведно.

У том изврнутом систему вриједности  најбоље се сналазе мутиводе који увек мутна кола и у још једну превару све нас заводе. Опскурна штива, без елементарне писмености и без минималне мисаоности, безочно рекламирају преко инструментализованих медија и на тај начин се ругају здравој памети. У оваквом односу снага данас би угаони темељи планетарног књижевног осмоугаоника били тотални аутсајдери: Хомер, Шекспир, Гете, Његош, Достојевски, Толстој, Гогољ, Волтер, који не би могли да плате рекламе у медијима у којима се рекламирају књиге убица, глумица, пробисијета и аналфабета, већ би били проглашени застарелим и анахроним. Треба ли подсећати да истинским вредностима уопште није потребна јефтина реклама?

С друге старне, данашњи медији скрибоманију користе за инаугурацију привида срећних робова који књижевност, како је лудидно примијетио Солжењицин,  претварају у слушкињу суочену са „пећинским страстима“ које бесомучно и без гриже савјести „кидају и черече наш свијет“ и један од циљева данашњих инструментализованих медија је скраћивање врхова и фаворизовање дивљачког бујања корова кроз неписмену скрибоманију полуинтелектуалаца, на које је својевремено луцидно указао др Слободан Јовановић.

Смијешно је посматрати дубину људске плиткоће скрибомана који се, без елементарног познавања теорије књижевности, узалуд труде да кроз своје компилиране скрибоманије досегну до човјека који је за њих заиста непозната категорија и та деструктивност  свијести олакшана је у друштву које је оболело од тајкунизације да би се се свело касније на значај најобичније мајмунизације у свим сферама живљења и мишљења!

Велики проблем данас имају «награде». Данас имамо далеко више „књижевних награда“ него што имамо правих писаца. Хиперинфлација књижевних награда пропорционална је огромној девалвацији књижевних вриједности. Бољим познаваоцима овдашњих књижевних прилика и неприлика не преостаје ништа друго до да се смију и да плачу истовремено. Данас  књижевну награду не можете да добијете књижевним квалитетом него степеном савијености кичме, вјештином сервилности. Мало је рећи да су у питању класични кланови већ најогољеније секташке ћелије у којима се негују најгори манифестациони облици тоталитарних система, комунистичких и фашистичких.

Код нас има далеко више књижевних награда него правих писаца. Цивилизовани свијет нам се смије. Апсолутни смо свјетски шампиони по броју књижевних награда, а на свјетској вредносној књижевној љествици налазимо се на дну, заједно са неким полуписменим, заосталим племенима.

Одговорно тврдим да је данашња аматерска књижевност у највећем броју случајева негација књижевности. Не можемо говорити о квалитету него само о квантитету, а квантитет не чини квалитет. Да је тако подсјетимо се:  Малармеово „Поподне једног Фауна“ штампано је у свега 125 примерака и та кореодрамска представа остала је као најсугестивнија метафоричка прича о савременом добу и свету; Унгаретијева пјесничка збирка „Радост“, која је била од суштинске важности за италијанску књижевност двадесетог вијека, штампана је у свега 80 примерака; култна књига Пабла Неруде „Двадесет љубавних песама и једна очајна“ штампана је у свега 120 примјерака и да не набрајам даље, скоро до у бесконачност, примере из историје свјетске литературе, све оне чија су дела посмртно штампана у тиражима са вишемилионским бројем примерака, што недвосмислено потврђује да квантиетет никако не може да буде квалитет.

Ову чињеницу данас свесно и несвјесно, свеједно, у оба случаја са штеточинским исходом, занемарују управо они који су најпозванији да чувају и бране достојанство и постојанство књижевне речи, а овде, првенствено, мислим на: уреднике, рецензенте, издаваче и све који су дужни да професионалном и одговорном селекцијом раздвајују жито од кукоља, а они, у највећем броју случајева, на жалост и срамоту, достојанство и постојанство књижевне речи, као и интегритете сопствених личности, једноставно продају у бесцење дозвољавајући шунду да се угнијезди у царство литературе, а то је исто као кад би на царски престо устоличили разбојника! Разбојника на царски престо у литератури имамо не само метафорично него и стварно, а примјера има превише…