Пет година после „Олује“ ратовао против Хрвата

Ово је сведочанство о једном српском јунаку који није хтео да се повуче са колоном избеглица 1995. године у хрватској злочиначкој операцији „Олуја“, већ је узео оружје и одметнуо се у шуму, где је био страх и трепет за усташке бојовнике пуних пет година. Током повлачења српских избеглица, Живко је својој породици рекао: „Ви идите, а ја не дам своју кућу и своју земљу!“

Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих верника. Због православне свести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије, што му је била препрека да добије посао у великим фирмама. Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији.

Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији ”Коридор”. Августа 1995. Хрватска покреће злочинљачку операцију ”Олуја” са којом успева да протера српско становништво и почини масовне злочине. Живко се није с тим мирио и одлучио је да остане и бори се за своје огњиште, Банију и Крајину.

Прво је отишао код своје баке у Велики Шушњар где се скривао једно време, али није могао да гледа и трпи једног Хрвата који је често долазио у ово опљачкано и опустело српско село, па је решио да га убије. Живко после тога облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуму.

Хрватска власт организује потеру за, како наводе, ”одбеглим четником” ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва ”Фазан” који под маском лова на дивље звери увелико учествују у потери.

Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп. Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту ”дивљу зверку” јер је новчана награда била јако примамњива.

Живко никад није терорисао народ а могао је да је хтео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске али није, јер му је родна груда била светиња. На Српску нову годину 14. јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успевају да опколе, тај дан је борба са Живком трајала два сата јер је током бежања Кораћ пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце.

Видевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса. Кад су се коначно усудили да приђу мртвом телу Кораћа, видели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након пет година још једанпут запрскосила на Банији.

Кораћ је иза себе оставио сина и ћерку. Његов подвиг одјекнуо је међу Србима у Хрватској, а и многи Хрвати имали су поштовање према војнику РСК који је пет година одбијао да се преда. Како би спречили ширење прича о његовом подвигу хрватска телевизија је чак снимила и документарни филм покушавајући да Кораћа прикажу као злочинца са проблематичном предратном прошлошћу. Њихови покушаји су безуспешни, легенда о Живку Кораћу, последњем активном војнику РСК наставља да живи.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.