Шта ме вуче у Србију?

ПИСМА И ШВЕДСКЕ

Пише: Горан Малбаша

И овога лета, као и многих претходних, срео сам се у Србији са својим драгим пријатељем из детињства Михаилом „Миком“ Јовановићем. Мика је већ годинама угледни професор Универзитета Санта Барбара у Калифорнији, али нас то не спречава да се сваке године, као по договору, срећемо у башти за шанком кафеа „Коекуде“ у Аранђеловцу и уз пиво ћаскамо о којечему.

На моју констатацију да је баш лепо што се сваке године виђамо, с обзиром да је њему сигурно много теже да дође из Калифорније него мени из Шведске, Мика је рекао једну веома занимљиву ствар о којој још увек размишљам. Рекао је да је Србија „чиста емоција“. Заједно смо констатовали да не постоји ниједан рационалан разлог да се човек овамо враћа. Разлози су искључиво емотивне природе. Србију можеш да волиш или не волиш, али Србију не можеш да објасниш.

Могао бих да набројим, и то веома аргументовано, десетине разлога зашто је боље живети у Шведској него у Србији. Разлоге за живот у Србији не умем да објасним. Могу само да их осетим. Каква је то емоција која мог пријатеља Мику и мене, ево већ годинама, тера да холивудски Лос Ангелес и „северну Венецију“ Штокхолм мењамо за криглу пива за шанком кафеа „Коекуде“ у Аранђеловцу? Тешко ће бити, као што рекох, речима то дочарати али ако постоји реч која је најближа емотивном доживљају Србије, онда је то реч „људи“.

И Срби и Швеђани, специфични су на свој начин. Швеђани су коректан народ. Љубазни, културни, смирени, пуни поверења чак и према онима који га не заслужују, увек спремни да помогну и да вас испоштују самом чињеницом да сте људско биће. Ипак, потребно је много времена да вам се, онако баш из душе, отворе, а још више времена да видите како изгледа гостински тањир или чаша у њиховој кући. Према Швеђанима осећам захвалност и поштовање, али ми је тешко да осетим љубав или одвратност – она два осећања која моји сународници редовно буде у мени. И можда је баш одсуство те две, крајње емоције, оно што ми недостаје.

Само у Србији могу да скоро заплачем од среће кад видим драгу особу, да уживам с пријатељима на један чаробан начин, али и да отерам неког у к…., да неко мене отера у к…., да се с неким посвађам, онако баш жестоко, па помирим и одемо на пиће. Свега тога у Шведској нема. А несавршеном човеку попут мене, навиклом да ужива у Достојевском подједнако добро као и у домаћој ракији, да осети безвремени мир литургије али и да заплаче уз Шабанове песме, који је склон филозофским расправама али и простаклуцима, који се у штокхолмској Стадсхус (место за доделу Нобелових награда) осећа подједнако добро као и на вашару у Аранђеловцу, шаренило живота насушна је животна потреба. Шведска је мирно море док је Србија некад запенушани талас, некад устајала каљуга. А свако море, да би било море, мора да има сва три облика. То море, ја зовем живот.

Наловна фотографија: Башта кафеа Коекуде у Аранђеловцу

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *