Српски корени руског цара Ивана Грозног

СРБИ У РУСИЈИ (2) 

Пише: Др Марко Лопушина

Први званични Србин од памтивека у Русији је нико други до цар Иван Силни или Иван Грозни, оснивач Руског Царства. Цар Иван Четврти Васиљевич рођен је у насељу, које је данас јужни део Москве 3. септембара 1530. А преминуо је у Кремљу, у срцу Москве  28. марта 1584. године. Био је велики кнез Москве од 1533. до 1547. године и цар Русије од 1547. до смрти.

Његов отац Василије Трећи био је Рус и велики московски кнез, а мајка Јелена Глинскаја била је Српкиња.

Царева мајка Јелена Глинскаја, која је рођена 1508. године у Москви, потицала је из српске породице Јакшић. Како тврди Катарина Митровић, истраживач- сарадник Центра за историјску географију и историјску демографију Филозофког факултета у Београду, у питању је породица која је играла значајну улогу у одбрамбеном систему јужних граница Краљевине Угарске од турских напада.

Браћа Стефан и Дмитар Јакшић су живели у околини Смедерева. Прешли у Угарску неколико година после пада Смедерева под турску власт и нестанка српске средњовековне државе 1459. године. Они су, по свој прилици, били синови Јакше Брешчића, истакнутог дворанина деспота Ђурађа Бранковића. Стефан и Дмитар Јакшић су у Угарску прешли у другој половини 1464. године на позив краља Матије Корвина, који им је доделио поседе у чанадској жупанији са центром у граду Нађлаку – каже историчар Катарина Митровић.

Јакшићи су у првој генерацији држали до свог српског порекла и одржавали су везе са Светом Гором. Милица, супруга Стефана Јакшића, се 1506. године обавезала да ће манастиру Хиландару годишње даривати 130 дуката.

-Стефан и Милица Јакшић су имали шесторо деце – три сина и три кћери. Једна од кћери, Ана Јакшић, удала се негде између 1501. и 1506. године за литавског кнеза Василија Љвовог Глинског, који је умро већ 1515. године. Супруга га је наџивела више од тридесет година. Иако је трајао кратко, овај брак је био врло плодан, у њему су рођени тројица синова и три кћери. Једна од ћерки литавског кнеза Василија Љвовог Глинског и Ане Јакшић Глинске, Јелена, удала се за московског великог кнеза Василија Трећег Оболенског – открива ову породичну линију историчар Катарина Митровић.

Овај брак Василија Трећег Оболенског и Јелене Глинскаје, оца и мајке Ивана Горзног, потресао је руску аристократију, а о његовој легитимности се расправљало чак и на Светој Гори. Наиме, Василије ИИИ је имао закониту супругу Соломнију Собурову, коју је против њене воље послао у манастир стога што није могла да му роди наследника.

Сам кнез Василије Трећи је био син Ивана Трећег Васиљевича (1462-1505), великог московског кнеза који је успео да оствари превласт над свим удеоним кнежевинама североисточне Русије, укључујући и Новгород.

-Тај Иван Трећи Васиљевич, деда цара Ивана Грозног, био је ожењен Софијом Палеолог, нећаком последњег византијског цара Константина Драгаша, која је и сама била српског порекла.

Историчар Дејан Танић, који се бавио генеолошким пореклом цара Ивана Васиљевича Грозног, утврдио је да је цар имао српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана”.

А „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића Првовенчаног” – тврди Дејан Танић.

Породица Јакшић

И царева мајка Јелена Јакшић Глинскаја, која је млада остала без мужа и царева баба Ана Јакшић Глинскаја, биле су Српкиње. Сам цар Иван Грозни је врло поштовао мајчину породицу, па је свог ујака, кнеза Михаила Глинског, који је по мајци Ани био Србин, поставио за царског војводу и намесника у Новгороду.

Још за време владавине првог руског цара Ивана IV Грозног извршена је редакција старих српских родослова са циљем да се Јакшићи преко Бранковића и Лазаревића повежу са Немањићима. Реч је, разуме се, о исконструисаном сродству. Мушки огранак породице Јакшић изумро је још 1543. године. Међутим, састављање родослова Јакшића под називом „Указ о српских царех и краљех и деспотех и великих кнезех“ било је потребно да би се показало како су Јелена Глинска, велика кнегиња московска или српска, како се у овом спису назива, и њен син Иван Грозни, први руски цар, заправо потомци српске светородне династије Немањића – каже историчар Катарина Митровић.

Јелена Глинска је кнезу Василију родила двојицу синова –цара Ивана ИВ Грозног (1530) и Георгија, кнеза Углицког (1533). Иван Васиљевич, који је рано остао без оца и тешко живео у доба бојарских међусобица, имао је веома способну мајку. Велика кнегиња Јелена је привремено зауставила бојарски насртај на власт, учврстила московски Кремљ, постигла значајне успехе у смиривању Пољске и Шведске.

Успела је да наметне централно ковање новца за све удеоне кнежевине у Русији, што је изазвало гнев бојарских сепаратиста, па има индиција да је, после свега пет година, била отрована.

Бригу о њему, чији је живот био угрожен самовољом племићких кућа Шујских и Бељских, преузео је московски митрополит Макарије, али се ту нашла и његова бака, Ана, Српкиња.

О утицају баке Ане Јакшић на будућег руског цара Ивана Грозног пише Милован Витезовић:

“О његовом образовању старала се она која је образовала и његову мајку, усадивши јој понос, достојанство и одлучност, а што је и њему сада преносила са српским духовним и државним наслеђем, са духовним и државотворним учењем Светог Саве, са уздизањем Свете лозе Немањића од Стефана Немање, сакупиоца српских земаља до цара Душана Силног, његовог крунисања у слави,његових сабора и проглашења Законика, али и са пропасти Српског царства и потресном судбином кнеза Лазара”.

Царева мајка Јелена Глинскаја је умрла јако млада, у тридесетој години. Изгледа да је била отрована. Ипак, руски форензичари су пре неколико година успели да реконструишу прелепи лик велике књегиње Јелене Глинскаје, жене великог књаза Василија Трећег Оболенског и мајке цара Ивана Грозног. Испоставило се да је она увела јединствену валуту – рубљу и започела историјски подухват који је остварио њен син – стварање јединствене и моћне руске имеприје.

Јелена Глинскаја је доживела да њен син Иван Четврти Васиљевич постане кнез, али није доживела да га види 1547. године као крунисаног цара свих Руса. Као владар цар Иван Горзни је испољавао отворену љубав према Србима. Примио је Хиландарце и постао ктитор Немањићке задужбине на Светој гори, не припајајући га руској цркви.

Цар Светосавац  

Историчари тврде да су Срби управо преко православља освајали царску Русију и у њој градили своју српску колонију. Писац Владимир Димитријевић тврди да је цар Иван Четврти Васиљевич, оквиру своје борбе за утемељење руске државе као Трећег Рима и наследнице Византије, дао је да му се уради „Летописни лицевој свод“,зборник у десет томова (преко 10 хиљада страна, са преко 18 хиљада слика, које је радило преко 40 сликара.) То је био својеврсни летопис од постања света до дана Ивана Грозног (што би се, с пуним правом, могло читати као „Силни“, онако како је србски народ звао свог цара Душана.).

-Велики простор у четвртом тому „Лицевог свода“, илустроване историје света, посвећен је оснивачу Србске Православне Цркве и духовном утемељитељу србске државе, Светом Сави. Поред тога, у овом изузетно илустрованом летопису, налази се и генеалогија династије Немањића, као и опис Косовског боја. Откуд толико пажње посвећено србском свецу, који је добио преко стотину слика (од укупно 160 колико је посвећено Србима) у овој илустрованој историји света, тако битној за формирање ране државне идеологије руске царевине – пита се Димитријевић.

Одговор је у чињеницама да су мајка и бака цара Ивана Горзног училе православљу, приповедале у о Светом Сави и Хиландару. Руски научници Јелена Бељакова и Јарослав Шчапов, у својој студији „Традиција Светог Саве Србског у Русији“, кажу:

“Деловање светог Саве српског било је од великог значаја за Источне Словене. Настала уз његово учешће, нова редакција Крмчије дошла је у 13. веку из Бугарске. У времену од 15.до 17. века српска редакција проширила се у Украјини и Белорусији,а 1649. постала је основа за штампано издање Крмчије у Москви.

-Име Саве српског нашло се на страницама руских крмчија средином 15. века, као оснивача српске аутокефалне цркве и српске државности.(„Повест о српској и бугарској патријаршији“). Преседан постојања аутокефалних словенских цркава био је најважнији аргумент приликом оснивања московске аутокефалије. Политичко искуство српске државе приликом проглашења царства, користили су идеолози руске националне државе. У лику Саве српског, по руској друштвеној мисли, обједињене су две супротне концепције: признање и изградња црквене и државне независности – тврди Владимир Димитријевић.

Житије Саве српског било је много распрострањено у Русији (Л. К. Гаврјушина обелоданила је 88 преписа) и коришћено је као углед приликом састављања житија руских светитеља. На то житије ослањало се и приликом расправе о земљопоседима.

Учвршћивањем идеологије „Москва Трећи Рим“ и установљавањем патријаршије у Москви, значај Србије као обрасца руске државности губи актуелност, али не слаби интерес за лик св. Саве. У 19. веку обележавање празника св. Саве поприма политички карактер и постаје манифестација „братског савеза Руса и Срба“.

(Наставиће се)