Nisam ni Srpkinja ni Bošnjakinja, ja sam se opredelila za ljubav

Emela Halilović (15) živi u Tuzli, mestu za koji kaže da je grad ljubavi, gde te niko ne pita ko si i šta si, već se svako oseća prijatno bez obzira na naciju i rasu. Ipak, kada bi insistirali da se izjasni Emela bi odgovorila da joj je majka Srpkinja, a otac Bošnjak, te da sebe vidi kao pripadnicu obe nacije, sve do jednog trenutka.

„Prvi put je bilo u osnovnoj školi, tada se mama izjasnila umesto mene, a kada sam krenula u srednju i kada su ponovo zatražili da se nacionalno opredelim, shvatila sam da nisam dete iz običnog već takozvanog „mešanog braka“. Mislila sam da su svi brakovi „mešani“, jer su zajednica žene i muškarca, a ne da se tako zovu samo zato što mi je majka Milena, a otac Bahrudin“, kaže Emela.

Sada već starija, savesnija i zrelija, upisom u srednju školu shvatila je da „je bitno kojem od tri naroda pripadaš i da po Ustavu moraš da se izjasniš ako želiš da ostvariš svoja prava“. Odlučno je odbila da bira i obrazložila svoju odluku.

„Na času prava profesorka je pričala o Danu dečjih prava i tražila od nas da iznesemo svoje ugrožena prava, a ja sam odlučila da progovorim o ovome. Pitala sam se šta uopšte znači „da biram“? Ne želim da se izjasnim, jer smatram da bih morala da se odreknem jednog dela sebe“, objašnjava Ema.

„Zar za školu nije dovoljno da si dobar đak, već treba i da biraš da li si Bošnjak, Srbin ili Hrvat“

Nije joj jasno, kaže, zbog čega bi se trebalo već u školi nazivati Bošnjakom, Srbinom ili Hrvatom.

„Biti dete iz tog „mešanog“ braka za mene znači sreća i da mogu da biram, ponovo bih se rodila u jednom takvom, jer u mojoj porodici i užoj familiji ima mnogo različitosti. Prednosti je mnogo, volim da slavim i Bajram i Božić i Vaskrs, volim i baku i nenu i ne želim da biram jednu stranu porodice, koja broji i Hrvate, Bošnjake, Mađare, Kineze, Amrikance i Italijane“, objašnjava nam Emela.

Ne razumeju, kaže, „oni“ što traže da se opredeli, njenu ljubav prema roditeljima, uprkos tome što joj majka i otac kažu da joj neće zameriti ako izabere „stranu“, i da bi trebalo to da uradi radi daljeg toka života. Ali ona, jednostavno, ne želi.

„Previše je ljubavi u meni za obe strane i jednostavno ne mogu da se odlučim. Želim da živim život bez podele, niko nije izbrojao moja krva zrnca da mi može reći ko sam i šta sam. Treba da se borimo za svoja prava, ne opredeljeni, a ravnopravni, da širimo ljubav i pokažemo kako se različitosti vole i poštuju. Biram da se ne opredelim nacionalno, jer sam se već opredelila za ljubav“, zaključuje Ema.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.