Српски барјак се завијорио изнад Призрена

Пише: Душан Марић

Након полагања венаца на спомен обележје које је на излазу из Велике Хоче, крај пута према Ораховцу, подигнуто у знак сећања на 80 српских цивила из околине Ораховца које су убили терористи из ОВК и молитве у Цркви светог Стефана, где смо саслушали изузетно надарено казивање свештеника Миленка Драгићевића о историји бројних великохочанских светиња, посетили смо цркве посвећене пророку Илији и светој Ани. Црквe се налазе једна поред друге, на узвишењу, са којег пуца поглед на Велику Хочу и Метохију.

У сумрак смо прошетали и до куле Лазара Кујунџића, српског комите и војводе, који је у овом селу страдао 1905. године, заједно са још седам комита. Турци и Албанци су их опколили у кући и, после љуте битке, у току које су Срби одбили више позива на предају, живе запалили.

Вечерамо у порти цркве, уз изузетно квалитетно вино, препуни емоција што ћемо заноћити у Метохији. А ноћили смо, како је то и обичај у Великој Хочи, у приватним кућама. Као и приликом ранијих долазака, ја сам законачио код Биљане Долашевић и њеног мужа. Са мном су Дејан Павковић, власник мотела Крњево, Дејан Писаревић, потпредседник Јединствене Србије и Александар Рачић, директор ЈКП „Милош Митровић“ у Великој Плани.

Устао сам чим је зора зарудела и до почетка јутарње литургије шетао по пропланцима изнад села. Куд год човек да крене сачека га – историја. Подједнако славна и трагична. Стефан Немања је Велику Хочу даривао манастиру Хиландар. Немањини потомци су дар увећавали па је овај крај у средњем веку постао јак привредни и духовни центар, са 24 цркве и манастира. До данас је сачувано 13 цркви и црквишта. Још више од светиња под вековима турског и албанског терора страдали су верници. Од предратних 13 хиљада, у Великој Хочи и Ораховцу је остало да живи мање од хиљаду Срба.

Уочи почетка јутарње недељне литургије стиже и аутобус са верницима из Београда, ту је и нас 13 из Велике Плане, па су Црква светог Стефана и црквена порта „препуне“ света. Марија Ђуричић, мештанка која по порти шета са синчићем од коју годину, каже да највише воли кад дође на молитву а због великог броја верника пристиглих са стране не може да уђе у цркву. То јој јача веру у српски народ и његово опстајање на овој светој земљи и историјској ветрометини.

Из Велике Хоче крећемо за Призрен. Пут нас води преко Суве Реке. А крај пута од Суве Реке до Призрена низ великих и лепих грађевина. Привредни објекти, бензинске пумпе, модерни хотели, стоваришта…слика по којој се не би могло закључити да у окупираној српској покрајини влада неимаштина, како нас упорно убеђују поједини београдски медији и политичари.

Аутомобиле остављамо на паркингу који се налази само стотинак метара од центра Призрена и нашег првог одредишта – Храма светог Ђорђа. Црква је завршена 1887. године. У мартовском погрому 2004. године Албанци су је прво запалили, па минирали. Обновљена светиња истовремено делује и монументално и модерно.

На улазу у порту нас сачекује полиција, која ту даноноћно дежура. Након што је преписао податке из моје личне карте, полицајац нас љубазно моли да ставимо маске и држимо одстојање. Уз објашњење да је тако најсигурније да ни њему, ни свештеницима, нико неће моћи приговорити како се у српској цркви не придржавају мера заштите од епидемије.

Храм нас дочекује појањем неколико свештеника, на челу са старешином цркве Јованом Радићем и ученика средње призренске богословске школе „Кирило и Методије“. Поред нас, у светињи има још тридесетак верника. Углавном придошлих са стране. Јер у царском Призрену једва да је преостало двадесетак Срба. После литургије разговарамо са професором Дејаном Ристићем,  који нам организује заједничко фотографисање са ученицима богословије.

Наше следеће одредиште је тврђава која доминира над Призреном. Крећемо само нас четворица. Остали одустају, углавном због година и килограма. Пењемо се уз уске и стрме уличице. Пролазимо поред Цркве светог Спаса. На гвозденој капији монументалне грађевине, која стражари над царским градом, велики катанац, по зиду око светиње бодљикава жица.

Са тврђаве се пружа величанствен поглед на Призрен и Метохију, али и на другу страну, према Албанији, на кањон Призренске Бистрице. Пуно је народа али не одустајем од свог наума да на врху тврђаве развијем српску заставу, коју носим на сва своја путовања. Вијорила се на Зејтинлику, Карпатима, Пелистеру, Газиместану, Кајмакчалану, Радуши, Церу, Зебрњаку, Чврсници…па ће и над Призреном. На месту где је српска застава последњи пут развијена 1999. године.

На највишој кули призренске тврђаве затичемо тридесетак окупљених, углавном младих. Чује се албански али и српски језик. После смо сазнали да смо упали у друштво у којем се, поред мештана, налази група туриста из Крагујевца и група девојака из Албаније.

Охрабрени чином развијања заставе и фотографисањем, Крагујевчани прилазе да се и они сликају. Људи нас гледају знатижељно, девојке из Албаније се смеју. Пристају и оне да се фотографишу али уместо са српском заставом чине то са прекрштеним рукама, које ваљда треба симболизују орла са албанске заставе. Најављујемо им да ћемо до краја ове или на пролеће следеће године исту ову заставу развити у Тирани и на скадарској тврђави. Кроз смех, одговарају да немају ништа против и да је Албанија врло лепа.

Кад смо завршили фотографисање прилази нам један старији мушкарац и саветује да се не задржавамо и да тврђаву напустимо у групи. Крагујевчани одлазе а два Дејана, Предраг Миловановић, директор у ДИС Крњево и ја ипак остајемо да обиђемо тврђаву. Која је обновљена и веома лепо изгледа.

У повратку видимо да у порти Цркве светог Спаса седе три девојке. Питам их како су ушле. Кажу, прескочиле смо ограду. Кад су могле оне, можемо и ми. Милица Савић из Београда. Кроз разговор откривамо да смо земљаци. Она је пореклом из Поповића код Гламоча, њена тетка Борка удата је у моје село. Друга је глумица Марија Бергам, главна звезда серије „Сенке над Балканом“. Одазвала се позиву да учествује на фестивалу српске средњовековне музике „Медимус“, који се синоћ и данас одржава у порти Манастира Светих Архангела. Крхка, са папиром у рукама, делује као студенткиња која се преслишава пред испит. Трећој сам заборавио име.

Дејан Писаревић коментарише да му овај сусрет делује нестварно, „као да је срео три виле Равијоле“.

-Дођеш у Призрен и у порти осамљене српске цркве затекнеш три девојке, Српкиње, не знаш која је лепша и умиљатија, како седе опасане бодљикавом жицом. Ово никад нећу заборавити.

По силаску у центар града, накратко улазим у Синан пашину џамију, да се у њој прекрстим и помолим богу. Величанствена грађевина. Нажалост, саграђена од руке злочинца, на начин који не служи на част исламској вери. Силник Синан паша је порушио Манастир Светих Архангела, задужбину и гробно место цара Душана а онда од њеног камена саградио најпознатију призренску џамију. Кад су 1912. ослободили Косово Срби нису узвратили истом мером. Оставили су ову лепу светињу да постоји и сведочи о времену. Као мост између ислама и православља. Као доказ испреплетених судбина вера и народа.

Са оцем Јованом полазимо ка Богородици Љевишки. Сад нас већ има четрдесетак. Разговарамо гласно али нико на нас не обраћа пажњу.

Свештеник ми успут прича о догађају од јуче, који су поједини албански медији прогласили за инцидент. У светињи је одржано венчање, на којем је младожења био обучен у црногорску народну ношњу. Новинари су објавили да су сватови, по изласку из цркве, развили српску заставу и узвикивали „Косово је Србија“. Косовска полиција, која се, тврди свештеник, понаша изузетно коректно и свештенству помаже у свему у чему може помоћи, је то демантовала.

Пред Богородицом Љевишком полицијска кућица, около светиње бодљикава жица. Дежурни полицајац је Наим Маљезари, мој познаник из ранијих похода на Косово. Добар човек, заговорник српско-албанског пријатељства. Бивши атлетичар, ученик покојног тренера из Ћуприје Аце Петровића. Мислим 1985. године, био је првак Србије или централне Србије у трци на 100 метара, које је претрчао за десет и по секунди.

Питам га о јучерашњем догађају.

-Људи су замолили да развију заставу. Зашто је не би развили? То је и код нашег и код вашег народа обичај. Човек се венчава једном у животу, то је посебан догађај. Од заставе на свадби или венчању само будале могу да праве проблем.

Шачица будала се касније окупила испред Љевишке, клицала ОВК и скандирала да је Косово срце Албаније. Истина је да је медицина досегла тај ниво да срце једног може да пресади у другог човека, али то је ипак – туђе срце.

Богородица је задужбина српског краља Милутина. Саграђена је почетком 14. века, на темељима неке друге хришћанске светиње, чија је старост процењена на десети век. Унутрашњост цркве је у јадном стању. Албански екстремисти су је 17. марта 2004. напунили аутомобилским гумама и запалили. Остао је гар и пепео. Међу фрескама које су неким чудом преживеле ватрену стихију је фреска на којој је приказана Богородица.

У повратку, издвајам се из друштва и застајем на једном од мостова на Бистрици. Са којег се пружа прелеп поглед на тврђаву и стари град. Не сматра се Призрен случајно једним од најлепших градова у Србији. На мосту три лепе девојке. Замољавам их да ме фотографишу. Упознајемо се. Анђела, Љиљана и Николија. Студенткиње из северне Косовске Митровице.

После по неколико флаша Пећког пива, које смо испили у башти кафића који се налази тик поред Храма светог Ђорђа, настављамо пут и одлазимо у кањон Призренске Бистрице, према Средачкој жупи и Албанији. После неколико километара долазимо у Манастир светих Архангела, где нас дочекује игуман Михајло. У манастиру је живо. Због поменутог фестивала српске средњовековне музике. Као и у Пећкој патријаршији, Високим Дечанима, Зочишту и Великој Хочи, уручујемо скромну хуманитарну помоћ. Постиђени што нисмо донели више.

Манастир је саградио цар Душан Силни. Отворен је 1352. године. Три године касније Душан је сахрањен у својој задужбини. Турци су 1455. године светињу опљачкали да би је, 1615. године, Синан паша потпуно разорио. Царева гробница је откривена 1927. године, након чега су његови посмртни остаци пренети у Цркву светог Марка у Београду.

Манастир је обновио рад 1998. Али у невреме. И не за дуго. У јуну следеће године албански бандити су киднаповали једног од монаха, оца Харитона, којем су након мучења одсекли главу. Његово обезглављено тело пронађено је на једном гробљу у Призрену. Светиња је страдала и у погрому 2004. године, када је звоник срушен а конак запаљен.

Игуман ме упознаје са својом сестром Данком. Дошла из родног Брчког да мало буде са братом. Кад је чула да сам са Купреса, каже ми да је њена снаја из Доњег Малована. У питању је кћерка мог доброг пријатеља и ратног саборца Борислава Марића, надалеко чувеног маловањског Блека. Још једна потврда народне узречице да је свет мали.

После ручка, на којем смо попили ракију траварицу која говори седам језика, српски и албански истовремено, крећем да се попнем на Вишеград, стрму чуку изнад манастира, на којој се налазе остаци средњовековне тврђаве. Успон врло ризичан. Окупљени испред манастира гледају и храбре ме да истрајем. На појединим деоницама, посебно на северним стенама испод саме куле, довољан је један неопрезан корак па да се заврши у провалији дубокој десетине метара. У једном тренутку сам одлучио да се вратим назад али нисам имао храбрости да то учиним. А и проценио сам да ми је безбедније да полако наставим напред, пажљиво пипајући сваки камен на који треба да станем или се за њега ухватим.

На врху мала зараван, са остацима две куле. Мало даље ћирилични натпис „јунак“, направљен од камења. Претпостављам, дело неког ко има везе са људима који од заборава чувају сећање на јунаке са Кошара.

Српску заставу стављам на грану коју сам успут одломио и учвршћујем између камења. Док фотографишем, кроз објектив телефона видим да један припадник полицијске патроле која дежура на раскрсници код манастира у рукама држи камеру или фотоапарат и снима ме. Помишљам да по силаску могу да имам и непријатности али контам да ипак имам посла са разумним људима.

После двадесетак минута изненађење – на кулу стижу Дејан Павковић, Пеђа Миловановић и још један младић, са КиМ. Док су заједно посматрали моје пентрање, полицајци су им објаснили да до куле има лакши заобилазни пут, па кренули да ми се придруже.

Након силаска, отишли смо у село Речане, у подножју Шаре, у којем живи око хиљаду људи. Изјашњавају се као Бошњаци, говоре српски језик. На многим радњама натписи на српском и албанском језику. Продавац код којег купујемо пиво каже да је студирао у Сарајеву.

Увече у шест сати присуствовали смо другој вечери Медимуса. И уживали. Кад смо два сата касније напуштали Призрен и сажимали утиске, нисмо могли да се одлучимо шта је било лепше: у бело обучена Марија Бергам, наступ оркестра и хора призренске богословије, свирка ансамбла „Медимус“ или сам амбијент у којем су ови уметници наступали.

У дубоком кањону Призренске Бистрице, на месту које одише историјом и православљем. Које прича причу о славној али и мученичкој историји српске државе и српског народа. О њиховој вечности и пролазности. У мери у којој су вечни или пролазни бистра Бистрица и суре стене које се уздижу из њених обала.