Српска тробојка се завијорила и на Чврсници (2228 м)

Пише: Душан Марић

Вече уочи Велике Госпојине телефоном ме зове Станко Павковић из Посушја, у Западној Херцеговини, мој ратни непријатељ из ХВО и пита да ли остајем при намери да дођем и пењем се на Чврсницу (2228), једну од највиших планина у БиХ.  Наравно да остајем. Е кад је тако, каже, у суботу се одржава такмичење планинара у трчању до врха планине и назад. Па ако си расположен.

Зовем другог Павковића. Дејана, власника мотела Крњево. Мог сапутника у освајању планинских врхова. Брзо пада договор да сутра идемо у Херцеговину.

Опис није доступан.Крећемо у седам сати ујутро. Преко Хрватске. На граничним прелазима са Хрватском и БиХ нема ни гужве, ни контрола на корону. Успут, да би подигли адреналин, слушамо само крајишке песме. Углавном Жарета и Гоција.

У једанаест се заустављамо у центру Бањалуке. Посећујемо Храм Христа спаситеља, Банске дворе и зграду у којој столује Милорад Додик па идемо даље. Уместо кроз кањон Врбаса одлучујемо се за пут преко Мањаче. Дејан коментарише како су Бањалучанке лепе. Јок и нису.

Опис није доступан.Пут нас преко Мањаче води на Кочићево Змијање. Празник за очи. Око магистралне цесте, која као змија вијуга преко висоравни, благи планински врхови обрасли буквом и смрчом и пространи пашњаци. Ту и тамо велика стада од по неколико хиљада оваца. У даљини, с десне стране, виде се сури Ћопићев Грмеч и Козара.

На Чађавици скрећемо лево према Мркоњић Граду. Прву паузу правимо на језеру Балкана. Једном од најлепших језера у овом делу Европе. Испробавамо чувену мркоњићку шљивовицу.

Опис није доступан.Преко Језера, Шипова и Стројица избијамо на Купрешку висораван. Мој сапутник одушевљен,  каже да одавно није видео такву природу. На 1200 метара протеже се поље дуго двадесетак километара а око њега у небо стреме шумовити венци двадесетак планинских врхова од 1.400 до 2.000 метара.

Свраћамо до Цркве свете Тројице а мој поновни долазак у завичај прослављамо са по једном ракијом у кафанама „Код Анђелина“ и „Круна“. На сеоском гробљу палимо свеће мојој мајци и брату а затим продужавамо у Ћемалић. Мог оца Зарију затичемо како сједи пред кућом, испод бора. Отимамо се од емоција али не иде. Постоје ситуације кад сузе и плач није могуће обуздати. Нити их треба обуздавати. Од некада препуног села, што би стари људи рекли „од силе и ударца“ остале три куће, са старинама чији је просек ближи деведесетој него осамдесетој.

Опис није доступан.Задржали смо се три-четири сата, што сам ја искористио да покосим траву око куће. Јесте велики светац али већи је грех да двориште буде запуштено. Друга би ствар била да живим ближе и да могу чешће да долазим.

Док у Купресу у ресторану „Краљица“ пијемо ко зна коју ракију по реду, зове Павковић из Посушја и каже да нас чека у ресторану на обали језера Блидиње. Пут нас даље води преко Купрешког поља. Лепота пред којом речи губе снагу. Крај нас промичу Горњи и Доњи Малован, Шујица…На бензинској пумпи после Томиславграда скрећемо лево, према Чврсници. Пролазимо кроз Рашћане и Мандино Село, села која су се угнездила по рубу Дувањског поља. Некад су у њима живели и Срби, данас су само успомена. Комшије Хрвати су их 1941. године десетковали клањем и бацањем у јаме а у последњем рату су их прво све затворили у логоре а затим протерали у бели свет.

Опис није доступан.Национални парк природе Блидиње нас дочекује окупан зрацима сунца у заласку. Пред нама се пружа пространа долина, чији је већи део прекривен Блидињским језером.  Језеро је на надморској висини од 1200 метара. С десне стране воде, као огроман зид, у небо се уздижу Чврсница и њене беле стене. Са леве стране питоме долине, која се пружа према Прозору, кањону Неретве и Јабланици,  уздиже се планина Вран. Иако има 2074. метра делује много питомије и ниже него Чврсница.

У вожњи нас претиче мерцедес босанских таблица, чији возач махањем руке показује да га следимо. Наш домаћин. Каже да нам је обезбеђен смештај у планинарском дому, у самом подножју планине, у Масној Луци. Нова троспратна зграда, припада планинарском друштву „Масна Лука“. Дејан и ја смо први гости. Горњи спрат у потпуности завршен, собе и купатила изграђене по највишим стандардима, са сензорима и осталим чудима. Са прозора пуца поглед на појас густе шуме изнад које се као орлови издижу по стотину и више метара високе камене громаде.

Коментаришем како би било лепо да ово виде наши Плањани, посебно чланови планинарског друштва „Врбица“. Станко каже да би то било лепо, да су већ долазили планинари из Србије. Зове телефоном људе из локалног планинарског друштва и преноси нам њихову поруку да ће смештај за планинаре из Велике Плане бити бесплатан.

Након што смо оставили ствари одлазимо пешке у шуму до оближње фрањевачке цркве посвећене светом Илији. Изузетна грађевина, на којој и споља и изнутра преовлађује модерни архитектонски стил, буквално са свих страна окружена шумом. Из долине испод цркве допире шум неког планинског потока, који се меша са шумом дрвећа. У светињи нас дочекује фра Петар Красић. Старина која једва носи терет својих година али неморно ради и гради. Оставља себи задужбину.

Вечерамо два километра даље у ресторану „Хајдучке врлети“. Конобарица разоружава лепотом и љубазношћу.  Каже да се зове Франка Маркић и да је завршила биологију на Универзитету у Мостару. Овде ради сезонски, за дневницу од 40 евра. И бакшиш. А како изгледа, сигурно га није мало. Пијемо мостарску „Жилавку“ и проводаџишемо да Франку удамо за момка из Србије.

По повратку, око сат пре поноћи, у дому затичемо још планинара. Једни су из Загреба, други из Водица код Шибеника, трећи из Сплита…Упознајемо се. Зову нас да идемо испред дома. Кажу, да пушимо траву и причамо. Забезекнут и очигледно заостао, питам како мисле да се сутра попну уз Чврсницу ако се ноћас дрогирају. Једна цура ми објашњава да пушење траве није дрогирање и убеђује ме да им правим друштвом. Љубазно одбијам позив. Дејан коментарише да сам глуп, јер уз траву можда иде и ноћ са сусједом.

Опис није доступан.Ипак, опредељујем се за другу девојку. Чврсницу. Кад сам се пробудио видим да је тек три сата. Више се није давало спавати, па сам прешао у другу собу и читао. Свог сапутника будим у седам. Брзо се спремамо и крећемо. Ја, по обичају, са војничком транспортном врећом у којој смо понели пола литра ракије, литар и по воде и српску заставу. На ногама гумени опанци са Кајмакчалана, Зејтинлика, Пелистера, Карпата, Ртња, Старе планине…

Почетак успона је уз сами улаз у порту Цркве светог Илије. Надморска висина око 1200 метара. Стаза је дуга око девет километара, треба савладати успон од 1.030 метара. Таман кад смо кренули сустижу нас четворица планинара. Кажу да су из Коњица. И планинарског друштва Борашница.

Опис није доступан.Следећих сат времена идемо заједно. Стаза је тако добро обележена, да је немогуће залутати. На сваких 15-20 метара жута трака завезана за грану. Након првог успона и савладавања висинске разлике од неких 200 метара чека нас непријатно изненађење. Стаза се спушта у долину, тако да се убрзо враћамо на почетну надморску висину.

Од те тачке до врха планине, стаза се може поделити на три дела. Првих 700-800 метара је стрми и шумовити успон, на којем се козијом стазом савлађује висинска разлика од око 400 метара. Затим следи седам километара терена на којем се смењују успони и „падови“. На последњем километру опет се савлађују два успона, од укупно 530 метара.

После три сата пешачења стижемо до Раскршћа. Мање заравни на 1700 метара. Десно се одваја стаза за Плочно (2228), лево за Вилинац (2118), други највиши врх на Чврсници. На заравни затичемо двојицу младића. Един Чолаковић и Анђело Кнезовић из планинарског друштва „Прењ“ из Мостара.

Нуде нас водом. Имају је око 40-50 литара. Кажу да су је изнели прошлог викенда и данас, због учесника трке на Чврсницу, која се одржава пету годину заредом и у којој такмичари треба да пређу боље речено претрче, стазу од 35 километара. Са скоро 2000 метара успона. Прво трче на Плочно, враћају се на Раскршће, па трче на Вилинац. Трка почиње у девет часова. У неверици слушамо да ће до места на којем се налазимо први планинари стићи већ у пола једанаест. За само сат и по времена.

Од Анђела и Едина сазнајемо да међу учесницима ове екстремне трке има и двоје Београђана, Марија и Никола. Шта више, на прошлогодишњој трци победила је нека девојка из Београда. За данашњу трку пријавило се око 100 учесника. Дошли су из Омиша, Загреба, Сплита, Шибеника, Загреба а има их неколико и из Западне Европе.

Опис није доступан.На растанку, Анђело нас позива да дођемо у Мостар и заједно се попнемо на Прењ, који њих двојица назваше „најлепшом босанском планином, босанским Химелајима“. Прихватамо позив и размењујемо бројеве телефона.

Савладали смо још 200 метара успона, кад је крај нас натрчао први планинар. Прави делија. У пролазу каже да се зове Дејан Жерајић и да је из Невесиња. За петама му младић чије име нисам успео да запамтим. Недуго затим почели су да нас претичу и други такмичари. Један каже да је из Финске.

Последњих 300 метара до врха планине је стрми успон, од ситног камена сипара, који бежи испод ногу, тако да је довољан један незгодан покрет па да се човек стрмоглави. Ако се изузме поглед низ стазу уз коју се пењемо, који плаши, призор је величанствен. Каменити предели прошарани ситним закржљалим жбуњем. Као тигрова кожа.

На врху нас дочекује војни објекат који је ту саградила ЈНА, организатори трке и припадници горске службе спашавања из Посушја. Након нашег обавезног сликања са српском тробојком, почиње разговор, који брзо скреће на политику, рат, Вучића и Човића…Момци врло љубазни, нуде нас хладним Карловачким пивом. Ми узвраћамо шумадијском ракијом.

Опис није доступан.Испоставило се да са некима од њих имам и заједничке познанике. Тужна ратна прича. Која много говори. За време рата, 6. априла 1992. моја јединица је у бици за Купрес , у Мрђебарама, заробила два брата близанца из Вира код Посушја. Ујутро сам их проследио даље, уз напомену команди да сам им дао реч да неће бити убијени. Одведени су у Книн. Неколико година после рата случајно сам упознао њиховог саборца Ненада Башића, који се као младић од 19 година добровољно пријавио у хрватску војску која је пошла у рат на Купрешкој висоравни.  Од њега сам сазнао да су хрватски војници, близанци, преживели заробљеништво али и да друга два брата, српски војници, нису.

Наиме, следећег јутра,  7. априла 1992. јединица хрватске ТО из Посушја, у којој је Башић служио, код скијашког центра Чајуша, заробила је браћу Ненада и Стојана Шкобића из Ботуна  код Купресаи Илију Вавана из Горњег Малована.  По његовој причи, док су их водили према Чајуши Ненад  је извадио сакривену бомбу, бацио је на асфалт, експлозију бомбе искористио да хрватском војнику Недељку Врањковићу отме пушку и убије га. На његову несрећу, Ненадова пушка се после првог метка заглавила након чега су сва тројица Срба убијена.

Записујем имена припадника горске службе спашавања. Антонио Тони Галић, наоружан добрим фотоапаратом, Миљенко Ненадић, Иван Кукић, Јуре Бегић, Филип Баго, Марио Чутура…

Са места на којем седимо, пијемо и водимо српско-хрватски дијалог, виде се Јадранско море и хрватски отоци. Даље преко њих назире се Италија. Прекопута, с друге стране Неретве, издижу се врхови Прења. Мало даље уздижу се Вележ и Маглић.

Опис није доступан.Источно се преплићу обриси Битовље, Игмана, Бјелашнице и Трескавице. Североисточно видик заклањају Враница, Велика Плазеница и Радуша. Северозападно су Динара и Камешница. Западно Вилаја. Југозападно Биково и Клупца, највиши врх на острву Корчула.

Домаћини питају, како нам се свиђа.

-Лепо. Толико да у будућности ово морамо да припојимо Републици Српској. Ионако је већина Херцеговаца српског порекла. Ко не верује, нека прочита Ивана Аралицу.

Пола сата после нас на врх стижу четири девојке. Хрватице из Ливна. Три би комотно могле на избор за мис планинарки. Својим сексипилом, који избија из сваког њеног покрета, издваја се Милена Бандов. Док је фотографишем она, изувена, ноншалантно позира, као да је на манекенској писти а не на ивици амбиса. Удата је, има два сина. Десет година је радила у српском МТС-у. А онда је неком главоњи из Бањалуке пало на памет да пословницу те компаније из Ливна пресели у Дрвар, тако да је Милена остала без посла. Окупљени је, због мог присуства, задиркују да јој је за то крив Александар Вучић. Она дипломатски одговара да јој ипак нису криви Срби, већ Хрвати. А за Вучића ми сасвим озбиљно диктира поруку: „Председниче, молим вас наредите да се поново отвори пословница у Ливну. Да могу да радим и издржавам породицу. Ја и две моје колегинице смо радиле добро, наша пословница је била најуспешнија у целој БиХ“.

Кад смо се Дејан и ја почели поздрављати са намером да кренемо назад, момци из Посушја кажу да то не долази у обзир. Него ћемо са њима, у џиповима.

-Да се сутра у Србији не жалите да вас нисмо дочекали како треба. И да дођете и следеће године.

Међутим, тај повратак се одужио јер су се у међувремену два пута спуштали до Раскршћа да би помогли повређеним планинарима. Једну од њих, девојку из Француске су изнели на планину и сместили са нама у возило.

У повратку спуштали смо се низ другу страну планине, према стрмом кањону Дрежнице, који скрива села Стрижево, Горњу и Доњу Дрежницу. Око нас нестварни каменити пејзажи. И оно мало макије изгорело је у пожарима који су Чврсницу опустошили прошле и 2017. године.  Занимљиво је да гране закржљалих борова и остале макије од ватре нису поцрнеле, већ су добиле некакву сребрнасту боју. Па куд год погледаш, километрима около, видиш само бели камен и сребрну шуму.

Након силаска до планинарског дома Масна Лука наши домаћини нас зову да останемо на дружењу које су припремили за учеснике надметања и на конаку. Међутим, нас су звали друмови. Било је око пет поподне кад смо кренули у сусрет Јабланици, Прозору, Рамском језеру, Бугојну и страдалном Чипуљићу. Где нас је у порти Цркве пресвете Богородице сачекао свештеник Славиша Ђурић.

Примећујем једну новину од мог претходног доласка у Бугојно,. У унутрашњости цркве постављене су велике спомен плоче, на којима су уклесана имена више од 100 Срба из Бугојна који су страдали у последњем рату. Већина је погинула борећи се у редовима ВРС али је међу њима и тридесетак цивила које су у лето 1992. убили војници ХВО. Неке од њих на свиреп начин, клањем и спаљивањем.

Свештеник нам са поносом показује и макету спомен-костурнице, коју ће подићи у гробљу крај цркве, а у коју ће пренети кости бугојанских Срба које су усташе убиле 1941. године. Само у јами код села Занесовић почива око 1.700 несрећника. Средстава потребна за изградњу храма, који има изглед Високих Дечана, обезбедиће председници Србије и Републике Српске.

Насловна фотогграфија: Душан Марић, аутор ове репортаже на највишем врху Чврснице са нашом тробојком

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.