Србијо, памти част и јунаштво ђака каплара!

Пише: Мира Библиотекарка Којић

Споменик изгинулим ратницима на Рајцу

Век од легендарне Колубарске битке живи и лигенда о ђацима капларима и мора бити живља него икада. Као што косовски мит поукама о несебичној, чистој и племенитој жртви за опште добро надахњује Србе вековима после чувеног боја, тако и прича о ђацима капларима не сме да престане и нестане. Услед принесене жртве и улоге у Великом рату, посебно у његовој првој години, заслужују да буду више од епизоде у историјским читанкама – ваља да постану важан део културе сећања српског народа.

На Рајцу је у Колубарској бици извршен пресудан пробој непријатељског аустроугарског фронта и ту је изгинуо велики број ђака каплара.

Са врха Рајца се по ведром времену може сагледати целокупна панорама славног бојишта од Сувобора до обриса Космаја и Авале, због чега је Рајац био најпогодније место за споменик јунацима одлучујуће битке за Србију. На пројектовању споменика радили су академик, инжењер Миладин Пећинар, инжењер Петар Радојевић и архитекта Драгомир Тадић (некадашњи ђаци каплари). За изградњу споменика  био је задужен Петар Радојевић.

Славковица код Љига дала је два ђака каплара, Светозара Дику Нешића и Драгомира Урошевића. Милиша Нешић, у години обележавања 100 година Колубарске битке, на брду Сама буква, једном од положаја српске војске изнад Славковице, изградио је споменик изгинулим ратницима у Сувоборској бици 1914. године. Споменик је више од грађевине, он има и духовну димензију, он је доказ бесмртности оних којих више нема, а који су своје кости уградили у будућност ове земље.

Парастос на Грађанику погинулима у Колубарској бици

На Грађенику, брду изнад Кадине Луке код Љига, гради се црква незаборава и сећања на част и јунаштво бораца Колубарске битке, али и спомен црква свим другим изгинулим ратницима. Ту су 25, 26. и 27.новембра 1914.године вођене тешке борбе. Погинуо је ђак поднаредник Милорад Масаловић Сена, син пуковника Миладина Масаловића из 8. пука I позива, док је неколико ђака било рањено. Сена је био најмлађи међу ђацима капларима. Војници су га сахранили на месту погибије.

Љиг чува успомену за ђаке капларе и кроз име средње школе која од 2004.године носи назив СШ „1300 каплара“.

А ево шта је претходило формирању славног Скопског ђачког батаљона који је бројао око 1300 каплара.

Церска битка је однела много српских живота– из строја је било избачено око 260 официра и 16.500 подофицира и војника. Српска Врховна команда је наслутила да ће рат потрајати, те је у сврху попуне оскудног старешинског кадра (страдалог и у балканским ратовима) донела одлуку да се студенти и ђаци свих школа у Србији који су доспели за војску, као и они који су одложили испуњење војне обавезе док не заврше школовање, позову на одслужење војног рока како би се припремили за старешине.

Преживела само трећина: Део славног Скопског ђачког батаљона који је бројао око 1300 каплара

Скопље је било предвиђено за окупљање студената и ђака из Београда и из Србије, односно ђака виших школа и оних који су „добро свршили гимназију, реалку и положили испит зрелости“, затим завршили трговачку, пољопривредну, занатску или учитељску школу или богословију. Такође, са европских универзитета пристизали су студенти, сви они ради обуке после које је требало да помогну српским јединицама на фронту, изложеним великим губицима и губитком вере у победу. Многи од ђака били су већ добровољци по ратним командама, па су и они позвани у Скопље на обуку.

Светозар Нешић лево) са другом на Солунском фронту

За неколико дана број пристиглих ђака попео се на око 1300, те је одмах формиран Ђачки батаљон. Најпре је образовано пет чета, свака преко 200 војника, а нешто касније и шеста, од студената пристиглих из иностранства (Француске, Енглеске, Белгије, Немачке и Русије). Пре почетка војне обуке ђаци су уз нарочиту свечаност положили војничку заклетву у присуству команданта „Нове Србије“ генерала Дамјана Поповића, потпуковника Душана Глишића, команданта Вардарске дивизије, официра и грађана.

Обавеза да руководи обуком  припала је активном пешадијском потпуковнику Душану Глишићу, родом из Чачка, јунаку из Кумановске битке. Имао је задатак да ђаке у Скопљу „на брзу руку“ обучи „за официре“ и потом их упути на фронт.

У време веома тешке кризе у којој се нашла српска војска повлачећи се пред новом Поћорековом офанзивом, 8. новембра је у Ваљеву, у згради Окружног суда, одржана заједничка седница Владе и Врховне команде, којом је председавао регент Александар Карађорђевић, тада врховни командант војске.

Са свих страна стизале су лоше вести. Војвода Путник је на састанку саопштио да Врховна команда мора сутрадан, 9. новембра да напусти Ваљево.

Генерал Мишић  је рекао: „Све што може да носи пушку, одмах да се упути на бојиште. Жандарме, писаре, последњу одбрану. Забушанте. И све ђаке одмах на фронт. Сву нашу националну интелигенцију уплести у војску. У преморене и проређене трупе ђаци треба да унесу први чинилац опстанка, дух и вољу. У сваку чету по два ђака. Ниједан ђак не сме остати у штабу.“

Пашић: „Зар баш морамо и ту децу да дамо?“

Мишић: „Морамо. Скопски ђачки батаљон одмах да крене на фронт.“

Пашић: „А и Бог ће нам, ваљда, мало погурати.“

Волео пуно да чита: Светозар Дика Нешић

Војници су предложили, на политичарима је било да донесе одлуку. Народна скупштина решила је да на фронт, на поприште најжешћих окршаја, пошаље ђаке како би у одсудним тренуцима улили снагу борцима и поправили морал. Седницом Народне скупштине у Нишу на којој је донета одлука о слању Скопског ђачког батаљона на фронт председавао је Андра Николић.

„Кад наређује Србија, наредба важи за све“, остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја.

Његов син Душан Николић, студент права и ђак каплар погинуо је на почетку Колубарске битке. Други син, такође студент права и ђак каплар, погинуо је у октобру 1915. године на Белим Водама.

Средином новембра 1914, српске снаге нашле су се у озбиљној кризи. Пред надмоћнијим непријатељем војска се повлачила, физички исцрпљена услед свакодневних борби и без довољно артиљеријске муниције деморалисана. Чинило се да Србија умире, да јој нема спаса.

Иако обука није била готова, Врховна команда била је приморана да због неповољног развоја догађаја младиће пошаље у борбу, да их пошаље на Колубару и Сувобор, где су учествовали у бици коју је предводио генерал Живојин Мишић. Претходно су им додељени чинови  каплара, што их је прославило – постали су легендарни Батаљон 1300 каплара.

Четири чете Скопског ђачког батаљона 18. новембра из Крагујевца кренуле су пешице ка Горњем Милановцу у састав Прве и Треће

Потомак: Милиша Нешић поред споменика на Самој букви

армије. У Горњем Милановцу дочекао их је регент Александар Карађорђевић, одржао говор о потреби одбране Србије и обраћање завршио речима:

„Ни корака назад“.

Овај поклич нови каплари односе у своје јединице и он постаде општа лозинка свих ђака поднаредника. У лепој омањој шумадијској вароши, где се стигло 19. новембра увече, настала је нова подела: две чете одлазе за своје јединице преко Рудника, две преко Бољковаца где је био штаб Прве армије. Две чете ђака, друга и трећа, преко Лапова и Младеновца, отишле су за Аранђеловац, за Другу армију.

Ђаци и студенти су послати као појачања на Сувобор и Колубару да подигну морал, охрабре српске војнике и врате им поверење у сопствене снаге; надасве, улију наду да није све изгубљено у тренутку када је српска војска била у повлачењу.

За три-четири дана шест чета Скопског ђачког батаљона већ је било у саставу ратних јединица на првим борбеним линијама. Дочекали су их проређени редови прекаљених али и преморених ратника који су, без смене и одмора, већ три месеца провели у борбама. Тих новембарских дана 1914. године на фронту дуж Љига и Колубаре, морал војске био је као сиво, суморно јесење небо. Све већа оскудица оружја и артиљеријске муниције није нимало олакшавала ситуацју. Српска војска је одступала, после великих жртава. Сјајни борци са Куманова и Брегалнице, са Цера и Мачковог камена, преживљавали су трагичне тренутке.

На Сувобор ђаци каплари су стигли у данима када су се дивизије у саставу Прве армије тек биле повукле на ту планину. Сувобор и Рајац су напуштени  28.новембра, одступило се дубље у Србију, у правцу Такова и Горњег Милановца. На падине Рудника и Букуље повукле су се и Друга и Трећа армија, које су, као и Прва, дане одмора искористиле да се среде, опораве, попуне јединице и дочекају артиљеријску муницију.

Војска се одморила, ободрила, средила, у међувремену су допремљене и дугоочекиване гранате. Са падина Рудника пре изласка сунца 3. децембра долазиле су, предвођене подофицирима и капларима, колоне војника на зборно место где су већ били официри.

Трубе Моравске дивизије II позива објавиле су после три дана борби: пала је Проструга на Рајцу. За само три дана пробијен је непријатељски фронт на Рајцу и Сувобору. После осам дана Сувобор је поново био у поседу српске војске, која га је напустила

Милиша Нешић на додели општинског признања

из стратегијских разлога. Пронела се вест да је командант Прве армије генерал Живојин Мишић одмах по повратку у штаб армије у Горњем Милановцу издао Армијску похвалницу ђацима капларима из Скопског ђачког батаљона 1300 каплара.

Са Рајца се видело Ваљево. Српска војска је у жестоком нападу заузела Берковачку косу, Баћенац. Наступала је путем Љиг – Мионица, пролазила Разбојиште. Њена вишедневна офанзива на читавом фронту доносила је само повољне вести свом народу. Чула се песма „Дођи, Швабо, да видиш где је српски Текериш“. Ваљево је ослобођено, на реду је био Београд. Шеснаестог децембра је званично саопштено: Београд је слободан!

Ћаци каплари  гинули су на Колубари 1914, страдали и после ове велике битке у борбама за одбрану Србије 1915, заувек остајали у албанским гудурама, срећнији од њих прешли Албанију 1915, учествовали у пробоју Солунског фронта 1918. године. После Великог рата преживели су настављали прекинуто школовање, запошљавали се, градили академске каријере – били су интелектуална елита Србије. Постали су писци, дипломате, професори, градитељи. Нажалост, многи су по други пут у свом веку били принуђени да ратују. Непријатељ је 1941. године био исти, али начин борбе мало другачији, будући да се техника ратовања доста променила.

Колубарска битка однела је готово трећину ђака каплара, Албанија и Солунски фронт другу трећину. Трећина је преживела све борбе, а преживели су са поносом до смрти носили једну од најважнијих одредница у животу – били су припадници Скопског ђачког батаљона.

Насловна фотографија: На Грађанику се гради и цркква посвећена јунацима Колубарске битке, а темеље је освештао владика Милутин, епископ ваљевски

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.