Срби из Дувна остали и без Милана Карана

Пише: Душан Марић

Пре десетак дана зове ме неки човек из Приједора. Хоће да купи моју књигу „Синови Виторога“.

-Има ли још нека књига о рату у Босанској крајини коју ми препоручујеш – пита.

Опис није доступан.-Има. Срби Дувна.

-Ко је то написао?

-Милан Каран. Из Томиславграда, од рата живи у Аранђеловцу.

-Ваља ли?

-Прави споменик једном несталом народу. Изузетно сведочанство о постојању, историји и страдању Срба у Томиславграду и околини у овом и Другом светском рату. На више од 800 страна. Препуно чињеница али занимљиво за читање. Потресно. Има мало више техничких грешака али то не умањује вредност књиге.

-Како могу да је наручим?

-Послаћу ти ја са овом својом. Учинио сам то тек јуче. Синоћ ме зове Златко Ћевап, мој пријатељ из Велике Плане, чији су преци пореклом из Баљака, сеоцета између Купреса и Томиславграда у којем од последњег рата више нема ни једног становника.

-Умро Милан Каран.

-Ма дај, не зезај. Идемо на сахрану.

-Већ је сахрањен. Умро му је и брат. Отварам Миланов Фејсбук профил, са којег ми је често прослеђивао линкове њему занимљивих текстова, углавном о српској политици и нашем заједничком завичају. На њему објава његове кћерке Вање од 28. новембра:

„Наш отац нас је извео на пут и начинио од нас људе. Успео је за живота да напише књигу „Срби Дувна“ да остане и сведочи, обновио цркву у истоименом граду и подигао порушену цркву на Градини. Међутим, то су дела која сведоче и која се виде голим оком, постоји нешто друго, нешто што се не види и нема цену…а то је дух и доброта коју је оставио у сваком делу где је његова нога оставили траг“.

Опис није доступан.Из текста сазнајем да је Миланов брат Саво, Дувњацима познат као Савара, умро четири дана раније. Обојица од короне. Били су једнојајчани близанци, везани нераскидивим везама душе о чијим нитима можда најбоље сведочи Савина прича да су га у лето 1992. ноћу будили болови од удараца којима су, у стотинама километара удаљеном Дувну, у усташком затвору, нељуди ломили његовог брата Милана.

Милан је рођен 1949. у Рашћанима у сиромашној сељачкој породици. Школовао се и афирмисао у родном граду и Сарајеву. Био је велики заљубљеник у спорт и директор ФК Будућност а рат га је затекао на месту директора поште у родном граду. Упознао сам га уочи рата у БиХ. Заједно са српским првацима из Купреса, окупљеним око СДС-а, радили смо на организовању и наоружавању српског народа у селима око Дувна. Да им се не понови 1941. кад су голоруки одвођени из својих кућа и бацани у јаме. Целе породице.

У Другом светском рату, у три наврата, први пут крајем јуна (видовдански покољ), други пут 1. августа 1941. године (илиндански покољ), трећи пут у септембру 1942. усташе су убиле и у јаме око Дувањског поља убациле 282 Срба. У јаму Слипица код Горњег Бришника убачено је 129 Срба из села Цебаре.

Био је пун енергије и националног заноса али и у тим драматичним тренуцима, кад се над Србима на размеђу између Западне Херцеговине и Босанске Крајине надвила претња новог клања и нових јама, без трунке мржње и примисли да се Хрватима нанесе било какво зло. Водила га је само једна жеља: да се спаси свој народ. Није спасио ни народ, ни себе. Осим мањег броја, који је успео да избегне према Купресу, дувањски Срби су или убијени или заточени у логоре, где су десетине њих страшно мучене. Поједини несрећници до смрти.

Милан је ухапшен 10. априла 1992. На годишњицу оснивања НДХ. Неколико сати након што се на оближњем Купрешком пољу одиграла велика битка, у којој су јединице ЈНА и српски добровољци потпуно разбили јединице Хрватске војске и ХОС-а. У затвору, просторији од пет квадрата, у подруму полицијске станице, провео је осам месеци. После тога се са породицом, која је била заточена у логору у Рашћанима, па у јуну 1993. године размењена, настанио у Аранђеловцу. Носећи са собом бројне ожиљке на телу али још веће у души.

Опис није доступан.

Следећи пут срели смо се пре десетак година, кад сам у Аранђеловцу, ваљда у неком дому културе, говорио на скупу који је организовала Српска радикална странка а последњи пут прошле јесени, кад сам га, са Златком Ћевапом, посетио у његовој породичној кући, где смо заједно са његовим братом Савом, уживали у евоцирању успомена на завичај. И мерачили уз пршут и ракију. Који су били толико добри да ја никако нисам успевао да се одлучим чему од то двоје да дам предност.

Браћа Каран су и на том нашем последњем виђењу, као и увек, пленила господством и топлином која је избијала из њиховог погледа, из сваке речи. Чак и онда каде су говорили о свом и страдању свог народа. За неколико сати разговора, нисам чуо ни реч мржње о Хрватима.

-Како да их мрзим? То су моји људи, комшије, браћа… Један народ. Ишао сам после рата више пута у завичај. И сваки пут су и мене и остале Србе дочекали домаћински, као пријатељи. А да су се у рату осрамотили, јесу. О томе шта су Србима учинили у Другом светском рату да и не говорим. А камо њихове и наше среће да нису.

Опис није доступан.Чак и у дневнику свог робијања и пребијања није заборавио да помене добре и честите Хрвате, од обичних људи до својих тамничара, који су му, колико су могли или смели, често само погледом саосећања, помогли да преживи. И не изгуби веру у људе.

Милан више никад неће прошетати Аранђеловцем. Његово тело почива на гробљу у граду под Букуљом а завичаја жељна душа је већ наткрилила Рашћане и Дувањско поље. Родно село у којем је, заједно са својим сапатницима у избеглиштву, обновио порушену цркву на Градини али у којем више нема живота и гробове предака који све ређе дочекају да их неко посети и на њима свећу запали.

По пописима становништва из 18. и 19. века Срби православни и Срби католици чинили су већину становништва у дувањској општини. Дај боже да их вечерас док ово пишем има и двадесетак. Сећање на њих и Милана Карана завршавам цитатом из његове књиге.

„Хрвати ће још дуго ратовати са Србима, поготово тамо где живих Срба више нема. Ратоваће са оним безданкама, где су Срби и најбројнији. Док су живи поклекли, мртви пружају најжилавији отпор. Они који су клонули прије смрти живе сахрањују испод буса промијењене вјере и нације, лакше им замећу трагове“, пише у овој тужној хроници српског страдања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.