Спомен на дечји јаук у Бањалуци 1942. године

Опис није доступан.
Икона Светих Новомученика Дракулићких

Данас је у школском дворишту ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу (Бањалука) одржан помен за настрадала 52 ученика ове школе који су зверски убиле усташе 7. фебруара 1942. године и  служена Св. Литургија у храму Св. Георгија у Дракулићима. Овај тужни дан обележили су ђаци и њихови наставници и учитељице цртежима, песмицама и лирарним саставима. Слике нам је послала учитељица Јована Брнић.

Њихове радове и причу о покољу деце проследио нам је прота Ненад Андрић из Ваљева уз речи „Црство им Небеско међ’ анђелима!

Тог дана 7. фебруара пре 79 година, како је записано и у Википедији, усташе су извршиле  масакр у бањалучком крају у селима  Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и у руднику Раковац. Град Бањалука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу је био Анте Павелић. Програм НДХ, који је изнео Миле Будак, извршен је са задатком да се очисти Хрватска од Срба и то „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. Злочин у овим насељима представља највећи покољ у Европи,  у само једном дану. Усташе су тог кобног дана убиле више од 2.300 српских цивила, од којих 551 деце. Војно способни мушкарци били су у заробљеништву.

Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути диелом домаћег хрватског становништва. У покољу је између осталог кориштен и србомлат.

Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцијену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу. У њој је записано:

“У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…

Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.

Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.’

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.

 

This slideshow requires JavaScript.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *