Спасио ергелу са Борика, а сад прави рај за људе и коње

Пише: Радоје Тасић

О њему се прича као о човјеку који је, за разлику од руководстава општине Рогатица, спасио чувену ергелу коња са Борика, која је на овој висоравни постојала 125 година.

Оно што нису хтјели у власти Рогатице учинио је Фочак Срђан Арсенић, који је скоро напуштене и изнемогле расне коње арапске пасмине из ергеле купио, довезао на своје имање у засеок Подград село Веленићи и ту створио царство за своје племените животиње, љубитеље природе,своје најмилије и њега лично.

На платоу изнад стрмог кањона ријеке Таре, одакле пуца поглед на планине Маглић. Љубишња и Дурмитор, на надморској висини од 1.000 метара никли су и још ничу објекти за одмор, дружење за коњима, псима и дивљим животињама.

-Не могу рећи да се љубав према коњима родила у дјетињству кад није тако, али једном, изненада, чувши причу о ергели Борике, помислих зашто не бих, на мјесту гдје сам рођен, имао пар коња, па и читаву ергелу . И оно што одлучим, кажем, па нема повратка . На распродаји остатака боричке ергеле купих са другом преостале коње арапске пасмине и тако ови љепотани добише нови дом и новог газду – почиње причу Арсенић.

Ко воли животиње зна да коњи имају душу. Да са оним који их воле комуницирају немуштим језиком. Да се радују, тугују, да знају да плачу али и умру од жалости за својим господаром.

-Осјећају они сви редом сваку моју нервозу, оштру ријеч , тугу, тромост у ходу и да можда није мој дан. Тада се примире, не њиште, не ритају се међусобно па ови пропланци као да утону у ону тешку шумску тишину својствену великим планинама – прича даље Арсенић милујући рукама ждријебе Нику, које му протура њушку под руке и пазухо, чупка за пантолоне и умиљава се као маче.

Љубитељи коња и они домаћини који никад неће прежалити укидање боричке ергеле сјећају се догађаја са Борика, кад су купљени коњи товарени на камионе да се возе овдје поред кањона ријеке Таре. Пастув Мишко никако није хтио да уђе у камион док су се на образима његовог укротитеља заискриле сузе.

-Кад је овако поклањам ти Мишка нека остане на својим Борикама – рекао је на изненађење присутних Арсенић.

Овдје на висораван изнад ријеке Таре долазе многи који воле расне коње да се диве њиховј љепоти. Она се зове Софија Павловић и стални је гост у Подграду а дружење са расним пастувима, кобилама и ждријебадима, како каже, оплемењује њену душу и даје јој посебну енергију.

-Разлози због којих долазим овдје је јахање, брига око коња, овдје као нигдје имам осјећај слободе као и ове дивне животиње за које нису изграђене ограде и препреке већ слободно пасу по ливадама и уживају у благодетима природе – каже Павловићева.

Тања Говедарица је из Херцег Новог гдје сад живи дошла у родни град Фочу и слободно вријеме користи да, како вели, напоји чула мирисима планине, ухвати последње октобарске зраке сунца у Срђановом љетниковцу, гдје љепота није мисаона именица већ опипљиво стање природе и оног што је људском руком створено.

-Први пут сам овдје и уживам и у природи и покретима коња, њиховом касу и галопу а посебно се дивим овом човјеку који је све ово што видимо осмислио за своје добро и на срећу свих нас – говори Говедарица.

Срђан је са другом Дејаном Дракулом саградио и још гради мало излетиште над кањоном од кућа за одмор и спавање.

Природни видиковац, на стијени која се окомито обрушава према немирној Тари, недалеко од чувеног рафтинг кампа Бастаси, овај љубитељ природе је опремио новим садржајима који госту пружају прилику се освјежи природним соковима, старим јелима испод сача и попије нешто љуто за добро расположење.

Неколико стијена у околини ергеле и кампа су изазовне за планинаре и оне који воле висину а посебно једна са малим тунелом при врху. Арсенић се побринуо да се поставе и стубови и конопци како би посјетиоцима видиковца било сигруније пењање.

Фочаци су већ открили ову оазу мира у планини и кад крену да се одморе обавезно повезу и џак зоби за коње док Арсенић хвали и комшије који су доборовољно уступили пашњаке за његову ергелу.

Док напуштамо простор ергеле гледају нас, како по команди, крупне очи Таре, Нике, Искре, Срне, Луне, па Кадине, Роксанде, Арије, Гале, Миле, Неле, ждријебади Авала и Јабучила, пастува Цаца, Фахта и других гриваша који нас позивају да им у походе опет дођемо.