Моћна порука са крова Црне Горе
Поздрав са Дурмитора (2.523): Црна Гора и Србија то je једна фамилија (У знак сећања на Марију Кабелникову и Славицу Мирков)
Пише: Душан Марић
Након краћег одмора на Ђурђевића Тари и лагане вожње уз серпентине, око осам увече, стижемо на Жабљачку висораван и у варошицу Жабљак, гдје нас у хотелу „Енигма“ чека наш домаћин, брат Саве Шљиванчанина Свето. Човек раскошне духовности, један од неспорних лидера Срба на Дурмитору, лични пријатељ митрополита Јоаникија и многих других великодостојника српске православне цркве.
Ускоро нам се придружује и Михаило Вукићевић, још један од неуморних бораца против расрбљавања Црне Горе, који је због својих националних ставова одлежао и шест месеци затвора. Са презиром одбијајући понуду судије да се, за ослобађајућу пресуду, мало примири у свом агитовању против лоповског режима Мила Ђукановића. Михаило је искусан планинар, члан жабљачке горске службе спашавања.
Кад је чуо да је циљ нашег доласка у Црну Гору да се попнемо на Боботов кук (2.523), највиши врх Дурмитора и на њему развијемо транспарент „Црна Гора и Србија то је једна фамилија“, изјављује да иде са нама. Што нама итекако одговара. Планина је планина, увек је добро имати некога ко добро познаје њене стазе и богазе. Убрзо нам саопштава да ће са нама пут врха највеће црногорске планине кренути и две девојке из Жабљака. Одлучили смо да успон почнемо са превоја Седло.
Будим се у седам ујутро. Кроз прозор собе имам прелеп поглед на камене литица Савиног кука (2.224), једног од највиших врхова Дурмитора, којег обасјавају први зраци сунца.
Полазимо сат времена касније. Света Шљиванчанин нам на поласку, „за срећна пута“, даје флашу ракије, са етикетом „Равногорска капљица“ и фотографијом Драже Михаиловића. У првом аутомобилу Дејан Павковић, његов син Никола и ја, у другом Радован Димић, његов син Лазар и Сава Шљиванчанин, у трећем Михаило са својим другарицама Аном Жугић и Нином Контић.
Одмах по изласку из Жабљака, на пространу висораван, опчинила нас је лепота са којом смо се сусрели. С десне стране бројни камени врхови Дурмитора, око нас пространа равница прошарана лепим сеоским планинским кућама и имањима, у даљини, куд год погледаш, непрегледни венци планина.
После двадесетак минута лагане вожње беспрекорним асфалтним путем на југ, према Шавнику, скрећемо десно. Још петнаестак минута вожње кривудавим и уским планинским путем, коју сам ја успоравао због сталних излазака из аутомобила, да бих фотографисао, стижемо на Седло. Планински превој на око 1.910 метара надморске висине, са којег се пружа прелеп поглед на стеновите врхове, између којих су се угнездиле простране долине.
На превоју је већ паркирано неколико аутомобила, што значи да нећемо бити сами.
До врха можемо лево, кроз Добри до али Михаило објашњава да је то дужи пут, па крећемо десно, где нас већ после 300-400 метара очекује Увита греда (2.199), својеврсни камени зид. У питању је стрма стеновита падина, преко које укосо води козија стаза, већим делом обезбеђена челичним ужадима, која су алкама причвршћене за стене. Преко пута ње је Седлена греда (2.227).
Михаило више пута моли за крајњи опрез. Јер било какво губљење равнотеже и пад низ двадесетак метара високе стене био би кобан. А на овој планини несреће нису ретке.
После двадесетак минута пењања били смо на безбедном. На ливади која се угнездила између два камена гребена. Док ми правимо паузу, претичу нас тројица планинара из Минхена. По тамном тену и томе што је једном од њих има Јуназ, закључујемо да су турског порекла.
Са тог места већ се види и гребен на којем се налази и Боботов кук. Делује да је близу. Одатле стаза води кроз долину која има облик издуженог корита. Долина је широка између неколико стотина метара и, на најширем делу, отприлике, километар. Са обе стране су камени гребени чије се литице обарају у долину. Подсећају на искрезане зубе, па није чудо што је један од тих назубљених висова који се протежу дуж долине добио име Зупци (2.148).
Има ту малих успона и спустова али стаза је лака а Саво, који не може да сакрије радост што је на завичајној планини, да би показао да није „за старо гвожђе“, повремено и трчи. Ана и Нина свако мало певуше рефрен песмице „Да те не волим“, хрватске групе Нови фосили. Ја им парирам крајишким песмама.
Трава по камењару увела али суши и јесени пркоси мноштво жутих и љубичастих планинских цветова, којих има свуда унаоколо. Саветујем Николу и Лазара да беру цвеће и понесу у Велику Плану, девојкама
-Замислите колико ћете их пријатно изненадити. Ем су цветови лепи, ем ћете их обрадовати кад буду виделе доказ да сте и на Дурмитору, овде небу под облацима, мислили на њих.
Момци кажу да им је симпатична моја романтика али да девојке данас више преферирају друге, мање романтичне поклоне. Наравно, Ана и Нина, која стално чаврља, су на мојој страни.
С десне стране су каменити гребени Шљеме (2.455), Бандијерна (2.409) и Тројни превој, са леве Вјетрена брда (2.441) и Шарени пасови (2.248.) Оно што је битно јесте да пут кроз долину није напоран и нема ризичних деоница. Послије отприлике сат и 15 минута лаганог пешачења кроз долину стижемо на превој преко пута Боботовог кука. Мобилни телефон показује да смо на надморској висини од око 1.100 метара.
Кук се чини надохват руке али између нас и њега се испречила дубока долина под именом Зелени вир. На њеном дну се налази истоимено језеро, највише језеро на Дурмитору али је због великих суша ове године пресушило. На каменој плочи, која чини дно језера, преостале су још три мање локве воде. Десно су Зупци, лево су Шарени пасови, врх чије су падине бог и природа украсили таласастим појасевима камења. Као да је неко узео сликарску четку и по планини повлачио кривудаве линије, једну изнад друге. Тешка срца спуштамо се у долину, на 2000 метара надморске висине. Овде је јутрос температура била испод нуле, мраз се тек топи, па је стаза врло клизава.
Ту и тамо, на ретким травнатим деловима околних стена, виде се дивокозе. Не показују да се плаше, планинари су овде свакодневна појава. Један јарац храмље. Нагађамо да ли је ногу повредио у стенама или је рањен из пушке. Дурмитор је национални парк, забрањен је лов на све животиње али Михаило каже да има много криволова. Гласно размишљам колики човек треба да буде кретен, да се попне на две хиљаде метара а онда, уместо да ужива у овој божијој лепоти, пуца и убија ове дивне и спретне животиње. Из чистог хира. И још кад убије неку животињу или птицу, мисли да је ловац. Па још на друштвеним мрежама објављује своју слику са жртвом. Тешка је то болест. Много опаснија од короне.
Крај исушеног каменог језера одмарамо десетак минута па крећемо на последњи успон. Ни док сам се пењао, ни сад док ово пишем, није ми изгледало логично да је висинска разлика између Зеленог вира и Боботовог кука читавих петсто и нешто метара али мерења показују толико.
После стотинак метара успона поново наилазимо на деоницу која се савлађује уз помоћ челичних ужади. На наше упорно инсистирање, Радован овде невољно одустаје. Има проблема са једним коленом, ишао је и на операцију, па се плашимо да се не повреди. Дејан се солидарише па остаје са Радованом.
Све време док се пењемо мимоилазимо се са другим планинарима. Док смо одмарали на 2.250 метара, избројао сам да се на стази од превоја са којег почиње спуштање у Зелени вир до подножја Боботовог кука налази тридесет седам планинара. Углавном странци. Уз поменуте Немце ту су Холанђани, Пољаци, Руси, Енглези, један црнац са Хаваја…
Десно од Боботовог кука је Лучин врх, лево Ђевојка. Два планинска врха а уствари две огромне окомите стене. Подједнако изгледају и лепо и претеће. Између њих је неколико стотина метара широка падина на којој, зачудо, има доста траве.
Што се више пењемо поглед је све лепши. Куд год око погледа бескрајно пространство испресецано планинским врховима. Од овог пејзажа одударају само пространа Жабљачка висораван, сва у ливадама и Жабљак, окружен црногоричном шумом, у чијој средини се види Црно језеро.
Последња и најтежа деоница успона почиње на срту између Ђевојке и вршне стене Боботовог кука. Тај срт зову Шкрчки поглед (2.420). Име је добио због тога што се са њега најбоље виде Велико и Мало Шкрчко језеро. Језера се налазе у огромној котлини, која се зове Шкрче, на око 1.700 метара надморске висине. Око 700 метара ниже од места на којем се налазимо. А добар део те висинске разлике чине окомите литице изнад којих стојимо. Амбис. Ту развијамо српску тробојку.
Последњих стотину метара је козија стаза, ако се коза уопште може њоме попети, обезбеђена ужадима. Ана и Нина и овде одбијају ко зна који по реду апел да своје ранце дају неком од мушкараца. Кажу, хоће да сутра могу да кажу да су се на врх Дурмитора испеле без ичије помоћи.
Врх планине нас је дочекао окупан сунцем. Са цвркутом једне птичице која, ту крај нас, безбрижно скаче са стене на стену тражећи мрвице хране коју планинари остављају иза себе. Облаци који су док смо се ми пењали уз планину били почели да се дижу су, као по команди, стали на истој висини и направили прави бели небески венац. Ред планинских врхова, па ред ведрог неба, па ред белих облака, па опет плаво небеско пространство.
Поглед величанствен. На западу, преко Шкрчких језера и кањона Пиве, планински масив Зеленгоре, Волујака и Маглића. Преко њих се назиру Прењ и Чврсница, тамо далеко, изнад Мостара. На северу Љубишња. На истоку Проклетије. На југозападу Голија и Његош. На југу, према Никшићу, Војник и Мали Војник.
Наздрављамо са „четничком“ ракијом, развијамо српску заставу и транспарент „Црна Гора и Србија то је једна фамилија“, који нам је, одбијајући да му ишта платимо, израдио Бојан Савић, одборник и доскорашњи председник МЗ Лозовик.
На стену пристиже све више планинара, па помало постаје и гужва. Међу њима тројица планинара из Мостара. Записујем имена: Пелко Кенан, Мирза Куртовић и Мирза Делић. Иако су муслимани, за земљачки сусрет у „туђини“ наздрављамо ракијом. Ту су младић и девојка из Љубушког. Младић и девојка из Москве. Двоје Пољака. Швабе. Мој предратни познаник Милован Лаганин из Губера код Ливна. Сад живи у Котор Вароши. Са њим Драган Кузмановић и Ристо Стјепановић из Челинца.
На врху планине сам остао пола сата иза својих сапутника. Мало због фотографисања, мало из чистог мерака. Не пење се сваки дан човек на Дурмитор, не гледа се сваки дан таква раскошна лепота. Изузетан угођај квари само авантуриста са Хаваја, који се низ Боботов кук не спушта стазом, већ пречицом, не користећи сигурносну ужад. Хорски га грдимо али он не хаје. Касније, док се спуштамо према Зеленом виру, учим га да пева српске пјесме. Ја певам а он басира.
Силазак низ планину је био лакши него што сам очекивао. На ливадама изнад Зеленог вира, одморни и наспавани, чекају нас Радован и Дејан. Ту испијамо ракију и уморни али раздрагани крећемо према Седлу.
Док смо се, уз помоћ ужади, спуштали низ козију стазу на Увитој греди Михаилу звони телефон. После разговора, почиње да моли да се не опуштамо, да не би неко настрадао. Чини то мало нападно, видим да се нешто догодило. Питам шта је. Прилази ми и шапатом саопштава тужну вест.
-Сад су ми јавили да је на Великом Међеду погинула једна девојка из Русије. Морам да пожурим, треба да идемо да нађемо и извучемо њене посмртне остатке. И да сведемо њену другарицу из Никшића са којом се пењала на планину. Девојка је горе сама и очајна. Али молим те не говори осталима, бар док не сиђемо у подножје стена.
Дјевојка се звала Марија Кабељникова. Из Москве. Имала је 22 године. Била је лепа. Раније је у престоници Русије радила као фотограф. Сваке године је долазила у Црну Гору и са својом другарицом из Никшића пењала се на Дурмитор. Погинула је близу места где је само пре десетак дана погинула планинарка из Београда Славица Мирков.
Неколико часова пре трагедије, својим пријатељима на Фејсбуку пожелела је добро јутро уз фотографију из српске Црне Горе.
На планинској стази, у кобном тренутку, одушевљена видиком који се указао пред њеним очима, извадила је мобилни телефон да фотографише, заборавила где се налази и уз крик, као птица без крила, полетела у амбис дубок две стотине метара. Јадни њени родитељи.
То вече, док сам са обале Црног језера, гледао како се стеновити обриси Великог Међеда и осталих дурмиторских висова полако губе у ноћи, душа ми је била испуњена бескрајном тугом због помисли да је тамо негде горе, у самоћи и хладноћи, Марија сама, да је њена младост остала разастрта на оштром камењару, далеко од родног краја. И да никад више неће насмејана прошетати широким московским булеварима и радовати се животу.
Следећег дана у манастиру Милешева, крај гробног места Светог Саве, помолио сам се богу и запалио свећу Марији и Славици за покој душе.
