Смедеревска Паланка: Мала варош богате историје

У последњих неколико година Смедеревска Паланка је широј јавности највише позната по политичким превирањима и по економском колапсу, који је довео до тога да рачун општине више година буде у блокади. А о размерама тог колапса најбоље говори чињеница да су 2016. године,  после дугогодишње (што појединачне, што ортачке) владавине ДС и СПС, дугови општине, јавних предузећа и установа достигли три милијарде динара, односно око 24 милиона евра.

Пре тога, у мало сретнија времена, град на Јасеници је југословенској, па и широј јавности, био познат као седиште ГОШЕ, компаније за производњу вагона, која је деценијама била локомотива која је вукла развој целог јасеничког краја, а након пљачкашке приватизације и пропасти њене привреде постала локомотива паланачког пропадања.

Станоје Главаш је рођен у Паланци

Нешто даље у истрији, Смедеревска Паланка је позната као завичај Станоја Главаша, најчувенијег хајдучког харамбаше у Србији крајем 18. и почетком 19. века, који ће са избијањем Првог српског устанка постати један од његових главних команданата.

Кроз све то време, од Главаша до данашњих дана, овај град је био познат и по издашном извору квалитетне минералне воде, који већ деценијама српском тржишту испоручује киселу воду, која је прво пакована под називом „Паланачки кисељак“, а последњих година под етикетом „Карађорђе“.

То су неки најосновији подаци за личну карту новије историје ове шумадијске варошице.

Међутим, мало је чак и Паланчана који знају да су се у њихвом крају одиграли и поједини историјски догађаји, који превазилазе локални значај и да су на подручју њихове општине пронађени остаци људског битисања стари и до 7.000 година.

У време кад се римска империја ширила према истоку, један од главних путева од Сремске Митровице и Београда, центара империје, према Константинопољу и Јерусалиму водио је преко Паланке. Тамо где су стали Римљани, наставили су Турци. У њихово време кроз ову варошицу водио је чувени Цариградски друм, којим је исламска сила и ордија вековима надирала према Београду, Бечу и Будиму.

Остало је записано да је 1532. године, у поход на хришћанску Европу, овде коначио један од највећих турских владара султан Сулејман Величанствени, злочинац који је само приликом заузимања Шабца посекао више од 5.000 становника Мачве. Паланка се тад звала Бела Црква, на турском Ак-Килисе.

Годину дана касније у насељу Некудим, које се налазило недалеко од данашњег паланачког села Придворице, деспот Ђурађ Бранковић примио је изасланика француског краља Филипа ургундијског витеза Бертрандона.

Две деценије пре тога, 1412. године, деспот Стефан Лазаревић је у Паланци потврдио закон о рударству, а 1428. је на истом месту потписао повљеу о слободној тргвини између Деспотовине и Дубровачке републике.

Средином 17. века турски окупатори су месту променили име у Хасанпашина Паланка. Исту су 1804. године попалили Карађорђе и Станоје Главаш. Пет година касније, притиснут од моћних непријатеља, на челу са Турском а све више остављан на цедилу од пријатеља, на челу са Русијом, Карађорђе је у Паланци одржао „Малу скупштину“, на којој с донете важне одлуке о наставку ослободилачког устанка против Османлија.

О животу на овим просторима још у „прастара“ времена говори податак да је у археолошким истраживањима која су започета 1968. године откривено 25 локалитета са остацима насеља из неолитског периода, те оруђем, оружјем и другим предметима које су коришћени у раном, средњем и позном неолиту.

Посебно значајни су археолошки локалитети Мајдан и Змајевац, на којима су пронађени бројни трагови старчевачке културе, из периода око 5.000 година пре нове ере. На локалитету Медведњак откривен је жртвеник из периода винчанске културе. А колики значај има тај предмет говори и податак да је, између осталог, излаган у Британском музеју у Лондону.

Захваљујући бројним налазиштима, каснијој богатој историји овог поднебља али и прегалаштву људи који се брину о очувању културног наслеђа, музеј у Паланци данас чува више од 7.000 предмета. Међу њима су и бројне новчанице, од Римљана до данас.

Разумљиво, данашњим генерацијама Паланчана је ипак ближе и драгоценије културно наслеђе из новије истрије. А у њему се издвајају цркве и манастири. Од бројних светиња, које плене како спољним изгледом, тако и својим иконостасима, најважније  су:  Манастир Пиносава у Кусадку, са Црквом Светог архангела Гаврила, црква брвнара посвећена Светом Илији у ужем градском подручју и црква брвнара Свете Тројице у Селевцу. У питању су две највеће цркве брвнаре у Србији.

Паланчани сматрају да и та чињеница говори о снази националне свести њих и њихових предака.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.