Славне српске стазе и гробља на Кајмакчалану

Пише: Душан Марић

Опис није доступан.Када смо се у среду увече, два сата пре поноћи, са Кајмакчалана вратили у Битољ, израчунали смо да је дужина стазе коју смо прешли уз планину и низ планину око 60 километарa. Од тога смо нас троје препешачили 30 километара. Савладали смо успон од 2000 метара висинске разлике и исто толики „спуст“.

Укупно смо горе и доле путовали 17 сати. Били смо „на мртво“ уморни, гладни и жеди, управо смо сазнали и да немамо где да вечерамо и спавамо, јер у ресторане и хотеле у Македонији  могу да уђу само гости са потврдом о вакцинацији, али душа нам је била пуна незаборавних утисака које смо понели са ове, за српски народ свете планине.

Из Велике Плане смо кренули у уторак, око осам сати увече. Журило нам се да границу са Македонијом пређемо пре поноћи, јер су у суседној држави 1.септембра ступале на снагу мере по којима је њену границу могуће прећи само са поврдом о вакцинацији или негативним тестом на корону, који није старији од 48 часова.

Па да после на миру наставимо пут према Камакчалану. Са циљем да уредимо Цркву светог Илије на врху те планине, како би та светиња у лепшем издању дочекала све оне који ће је овог месеца посетити , у склопу обележавања 105 година Кајмакчаланске битке. Али и да се уверимо у каквом је стању пут који до врха планине води са македонске стране.

Руководство општине Велика Плана има намеру да 105 година славне битке обележи тако што ће на Кајмакчалан отићи делегација коју ће чинити највиши општински функционери, чланови Удружења потомака ратника из ратова од 19912. до 1918. додине из Милошевца, новинари и свештеници СПЦ из наше општине.

Планирано је да парастос код спомен-костурнице на Кајмакчалану одслуже 18. септембра, а дан касније на Српском војничком гробљу у Битољу и на спомен-костурници на Зебрњаку код Куманова. Како има свештеника који не могу испешачити руту од грчког зимског центра Ворас до врха планине, план је да се горе извеземо у џиповима. А кад већ због свештеника морамо да идемо у теренским возилима, а и да би избегли помало компликовану процедуру за улазак у Грчку, ми смо имали задатак да утврдимо у каквом је стању планински пут са македонске стране, од села Скочивир. Пријатељи из Битоља, са којима смо разговарали, рекли су нам да је пут тежак али проходан.

Опис није доступан.

Кад смо последњи пут посетили Кајмакчалан, 5. јуна, у цркви смо затекли мишеве, који су опоганили светињу. На поду иконе и картонска кутија са стотинама свећа, од којих су многе мишеви нагризли. Песак на свећњацима није мењан годинама. Дрвена улазна врата не могу да се затворе јер су набрекла од влаге. Фарба на вратима се поткорушила и почела да отпада. Ту и тамо на зидовима трагови од кише која је улазила на прозоре. Вода је изапрала и добар део предње црквене фасаде.

Опис није доступан.

Због тога смо у возило натоварили балоне са 50 литара воде,  канту од 25 килограма фарбе, четрдесет килограма масе за попуњавање зидова и глетовање,  две велике дрвене кутије за остављање икона и других црквених ствари, поклон власника хотела „Вир“ из Велике Плане, бушилицу, брусилицу и разни други алат али за који смо сматрали да ће нам бити потребан да изглед цркве доведемо у боље стање.

Опис није доступан.

Путујемо Дејан Писаревић Писко, одборник у Скупштини општине, Дејан Павковић, ја и Драгутин Пашић, одборник у Скупштини општине али и добар мајстор, који је желео да нам помогне у извођењу планираних радова.

У Битољ стижемо у пола три ујутро. Сат и по времена касније, код Сахат куле у центру конзулског града, придружује нам се Елена Свенчева, млада планинарка из тог града. Жели да се по ко зна који пут попне на славну планину а и да нама буде водич.

Опис није доступан.

Не кријемо чуђење одакле јој храбрости да се у глуво доба ноћи са четворицом непознатих мушкараца  запути у планинску недођију. Она се смеје.

-Ви сте Срби, наша браћа. Зато се не бојим. А и иначе нисам плашљива. Кад би човек размишљао на све лоше што му се може догодити, не би из куће излазио.

Уз пут, док слушамо крајишке песме, казује нам имена села кроз која пролазимо. Бач, Добровене, Скочивир…

Опис није доступан.

-Поред цркве у Бачу је српско војничко гробље. Гробље у Добровену, такође поред цркве има војничко гробље, на две парцеле.  Треће војничко гробље је крај цркве у Скочивиру. У том селу има још једно српско гробље, таман поред Црне реке. Зове се Лаките.  Има гробље и у Живојну…Планински пут нас води близу места Петалино, у којем има 114 српских гробова.

-Има ли овде неко село у којем нема војничко гробље?

-Нема. Срби су овде страшно страдали. Све ове планине, посебно Кајмакчалан, потпођене су костима српских војника.

-Међу њима је и мој прадеда Марко Марић и још неколико војника из мог села. На Солунском фронту су погинула и тројица браће Вулета.

Опис није доступан.

-Знаш ли где ти је деда сахрањен?

-Не знам. Тражио сам га у списковима на Зејтинлику али у њима нема никог из мог села.

-Мораш наћи. Могу ти и ја помоћи.

-Како ми ти можеш помоћи?

-Петнаестог овог месеца у Београду је промоција књиге „Чувари историје“, о српским војничким гробљима и појединачним гробовима српских војника и официра који су погинули на Солунском фронту. У њима су исписана имена свих покојника по овим гробљима, чија имена су се могла утврдити. Књигу је написала Љиљана Танасијевић, бивши конзул Србије у Скопљу.

Опис није доступан.-Одакле то да једна млада Македонка све то зна?

-Тако. Занима ме. У тој књизи је много фотографија српских гробаља и крајпуташа које сам ја снимила.

Успон на планину почиње у атару села Скочивир, на излетишта Коњска Река (Коњарка), на истоименој речици. Надморска висина Скочивира је око 500 метара. Пред нама је 31 километар пута и 2000 метара успона.

У Коњској Реци престаје асфалтни а почиње планински пут. Потпођен камењем и местимично оштећен воденим бујицама. Писко са муком својим џипом, за овакве путеве одвише ниским, балансира између препрека на путу и стрмина с наше десне стране. После сат времена вожње престао је да обраћа пажњу на дрвеће поред пута чије деру фарбу са аутомобила. На узбрдицама аутомобил проклизава, савлађује их из више покушаја. Понегде морамо и да гурамо. Да би растеретили возило, углавном идемо пешке. Све јаче се осећа мирис прегрејане ламеле.

У страху да ћемо пробитио картер или одвалити ауспух, предлажем Писку да одустане, да наставимо пешке. Он тврдоглаво одбија.

-Идемо док можемо, па шта бог да.

Да би смањили терет, неколико балона са водом и још неке ствари остављамо крај пута а теже ствари пребацујемо на сувозачево седиште. Јер се на узбрдицама предњи крај аутомобила замало диже од пута.

Бригу да нећемо извршити задатак који смо себи поставили донекле блажи бескрајна шума кроз коју пролазимо, дан који свиће и све лепши хоризонти и пејзажи који се пред нама указују.

После око три и по, четири сата, мало вожње а више пешачења, стижемо до локалитета који се зове Редир, на 1650 метара надморске висине. Значи, остаје нам још око 900 метара успона.  Изнад пута камион натоварен буковим стаблима. Испод пута велика камена зграда, некадашњи ловачки дом. Изнад улазних врата табла, са натписом „полицијска станица“. Очигледно, некад је македонска полиција ту имала неко истурено оделење, које је контролисало границу са Грчком. На прозору зграде преде зелени мачак.

Опис није доступан.Зовемо, нико се не одазива. Педесетак метара напред чесма, са као лед хладном водом. Елена нам објашњава да се ту, на десну страну, одваја пут према Милетиној коси, поред којег се налази још једно српско војничко гробље, са тридесетак надгробних споменика.

Нажалост, нисмо имали времена да га посетимо али наша сапутница није дозволила да касније, после не знам још колико пешачења, не застанемо крај три крајпуташа на локалитету Паљуцково бацило. Налазе се буквално на обали изнад пута. На једном сам успео да прочитам следеће: „Редов другог дринског завојишта Милисав М. Васиљевић из села Бајевца Тамнав ваљевски пострада у 29. години остави брата и мајку. Негде сам нашао податак да је ту сахрањен 31 српски војник“.

На неких 1850  метара надморске висине излазимо на први већи превој на којем нема шуме. Ливаде, прошаране жбуновима боровнице. Крај пута велика камена зграда. Хотел у покушају, који је изградила нека компанија која се бави сточарством. За ово место постоје два имена: Влашке колибе и Велике колибе.

Колиба више нема, ни малих, ни великих али око две стотине метара изнад зграде у небо се издиже мала камена црква. По материјалу од којег је прављена закључујемо да је онај ко је сазидао несуђени хотел, сазидао и светињу. У омаленој црквици скроман олтар. Велики дрвени крст са по једном великом иконом на обе стране. Уписујем се у књигу утисака. По иконама и записима у књизи утисака требало би да је црква посвећена Преображењу Господњем.

Са овог места пуца леп поглед на Пелагонију и око 60 километара удаљени Пелистер, у чијем подножју се назире Битољ. На другој страни поглед према Прилепу, на Селачку планину. Висови каменити, голи, али су долине до њих прекривене густом шумом. Од подножја планине, уз коју се пењемо, вијуга Црна река.

Опис није доступан.

Ту и тамо назиру се села. У сваком од њих су српска гробља. На Суводолу, општина Новаци, је гробље у којем почива 66 српских војника. У Долном Орахову их је седам. У Груништу су два војничка гробља.  Поред Цркве светог Димитрија из 1880. године је сахрањено 67 погинулих бораца. Међу њима има и Руса. На другом гробљу их је 73. На сеоском гробљу је још десет војничких гробова.

Од Влашких колиба пут није толико лош али је трава између колотрага велика и густа, Писко се боји да не налети на камен, пробије катер или потпуно одвали већ опасно расклимани ауспух, па ми и даље настављамо пешке.

Опис није доступан.

После двадесетак минута, излазимо на Летњу караулу. Бившу караулу ЈНА, која се налази на 1970 метара. Велика и лепа зграда, али оронула од невремена и небриге. Наравно, врата разваљена, прозори разбијени.  Војници су овде имали чак и своју пекару. Двадесетак метара даље један мањи помоћни објекат. Ту је и чесма. И она оронула, али вода још тече. На овом месту се некад налазила и погранична жандармеријска станица Краљевине Југославије.

Опис није доступан.

Од напуштене карауле први пут јасно видимо врх Кајмакчалана и звоник цркве на њеном врху. Као и цели полукружни планински ланац у дужини од око 15 километара. Од Старковог Гроба (1876), на западу,  преко Старковог Зуба (2227) и врха Кајмакчалана (2521), до Манастиришта, па коте 2304 метра, са које се један хрбат планине спушта према Влашким колибама а други наставља даље на исток, према Кравици, Добром Пољу, Ђевђелији…  На путоказу пише да до циља имамо још око 11 км. Испред нас је појас шуме широк око километар а после је голет. Камен,  увела трава, ту и тамо покоји жбун.

Опис није доступан.На километар пута од карауле потрошили смо сат времена. Након затрпавања рупа камењем, да би аутомобил могао да пређе преко њих, крчења, гурања и стрепње над сваким запињањем ауспуха о камење, наишли смо на део пута који аутомобил никако није могао да пређе. А и мирис ламеле је указивао да је питање кад ће отказати.

Тешка срца помирили смо се са тиме да од изласка на планину аутомобилом и значајнијих радова на уређењу цркве овај пут нема ништа. Пао је договор да Дејан, Елена и ја наставимо даље а да Писко, уз помоћ Драгутина, покуша да окрене аутомобил и спусти га до карауле. Било је 11 часова.

Нас троје смо понели српску заставу, метлу, паковање кеса за смеће, воду, храну, литар ракије и корпу са свежим цвећем, које је поклонила Андријане Стојанчевић, цвећарка из Велике Плане. С тим што је Елена приде понела и свој планинарски ранац, начичкан свим и свачим. Касније смо се уверили да је у питању права мала самоуслуга. Телефон, нож, сокови, вода, пресвлака, кишни огртачи, игла и конац, прва помоћ, банане, лимун, креме за сунце…Узалуд смо се Дејан и ја нудили да га носимо.

Пут ка врху води испод самог самара планине, по којем иде некадашња граница Краљевине Југославије. Сада граница између Македоније и Грчке. Нема успона али пут је буквално потпођен некаквим ситним светлуцавим песком, који бежи испод ногу. Ту и тамо наилазимо на огромне камене куле, високе и по 15 метара. Као да је природа некаквим небеским крановима огромне равне плоче од више десетина тона слагала једну на другу. Те куле изгледају као неме страже у овој пустињи, чији мир нарушава само кликтај орлова.

На истоку се види масив који практично везује Кајмакчалан и Кожуф.  Кравички камен (1849), Ветерник, Мали Козјак (1782), Големи Козјак (1814), Стојанов вис (1823), Моглен (2200), Добро поље (1871)….Тамо је био Добропољски одсек Солунског фронта и тамо су Прва и Друга српска армија у септембру 1918. године по други пут пробиле Солунски фронт и започеле незадрживи јуриш за ослобађање отаџбине. И стварање несрећне Југославије.

Опис није доступан.

Десно од пута је велика огољена стрмина избраздана коритима планинских бујица.  Километар ниже стрмина полако прелази у заравни, прекривене шумом и испресецане малим поточићима, који се састају у Коњску реку.

На врх планине смо стигли после два и по сата пешачења, у 13.30 часова. Ни умор није могао да окруни величанствен осећај среће што смо поново ту, на светом месту, на којем је између 12. и 30. септембра 1916. године за слободу oтаџбине погинуло, рањено или заробљено око 4.500 српских војника.

А и призор је величанствен. На заравни испод врха планине спомен-костурница од белог гранита. На врху планине у бело обојена црква, која изгледа као бели лабуд. А изнад цркве и свуда око нас плове бели облаци, беле небеске лађе.

Опис није доступан.

Након одмора од десетак минута положили смо цвеће на спомен костурницу и минутом ћутања и краћом молитвом одали почаст сенима славних предака. За покој њихове душе попили смо и ракију. Онда смо се попели до Цркве светог Илије. На наше велико и пријатно изненађење, црква је изгледала много боље него пре три месеца. Овај пут унутра није било мишева.

Помолили смо се богу, запалили свеће а затим засукали рукаве и приступили сређивању цркве. Убрзо нам се придружило и троје Македонаца, који живе у Грчкој. Василис Зигас, Тодор Божинис и његова супруга Еви Божинис. Они су на планину изашли са грчке стране, преко зимског центра Ворас, у теренском возилу.

Сат и по времена било је довољно да унутрашњост светиње добије другачији, много лепши изглед. Имало је још штошта да се уради али журили смо да бар већи део пута низ планину пређемо пре мрака. Смеће које смо покупили у велике најлонске вреће, Тодор је одвезао на свом возилу.

Опис није доступан.

Недуго након што смо кренули назад, почело је невреме а планину је убрзо прекрила и магла. Измерили смо температуру од девет степени. На нашу срећу није било јачих удара грома а после сат времена киша је стала. Прво се појавиле две дуге, једна изнад друге а онда су тамни облаци отутњали према Егејском мору. Планину је поново окупало сунце, па је хоризонт био чист као кристал. Идеално за фотографисање.

Три сата нам је требало да се, мокри и промрзли, спустимо до Летње карауле, где су нас сачекали Писко и Драгутин. Пресвукли смо се и кренули за Битољ. Спуштање до подножја планине је трајало четири сата. У Коњској Реци нас зауставља и легитимише македонска погранична полиција. Кад су видели одакле су и чули где смо били, извињавају се и срдачно нас поздрављају.

Опис није доступан.

У  Скочивиру смо напокон добили и сигнал мобилне телефоније. Позвали смо Зорана Ђуровића, професора права у битољској гимназији „Јосип Броз Тито“ и кустоса на Српском војничком гробљу  у Битољу, који је задужен и за бригу о цркви на Кајмакчалану и гробљима у Бачу, Добровени, Живојну и Скочиверу. Кад сам већ код телефона, занимљиво је да смо и прошли пут и данас на врху Кајмакчалана успели да успоставимо везу са Србијом.

Сат времена пре поноћи са Ђуровићем смо се нашли на Српском војничком гробљу, где смо у капели оставили материјал који смо били понели на Кајмакчалан. Договорили смо се да он организује транспорт дрвених кутија на Кајмакчалан а да материјал искористи како сам мисли да је најбоље.

И да се, даће бог, за две недеље поново видимо и заједно пођемо на Кајмакчалан.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.