Школа нам је била храм, а катедра часни престо

Колика је нераскидива веза Цркве и школе међу нама Србима, векови сведоче од оснивача Српске цркве од оца нашег Светог Саве  па до данас. Светом Сави можемо да захвалимо што је тако духовно устројио да та веза постане јака и у Горњој Топлици, код Бање Врујци.

ЛИТИЈА: Оци Ненад и Влада ове године на Богојављење

Наиме, дошавши на врујачку новоосновану парохију још давне 2001. године нисам као месни парох имао где да вршим богослужења. Храм је био у изградњи, црквену кућу нисмо имали. Шупа у порти била је мала за службе, тражило се решење. Добри моји Топличани (Попадичани, Берковчани, Ракарчани, Гуњичани, Велишевшчани, Бабајичани) предложили су ми стару школу која је била од земљотреса оштећена да у њој вршим богослужења.

Школа је била позната у народу као „Шивара“. Месна заједница је прихватила молбу и отишли смо до школе нове у Топлици са представницима Месне заједнице Горње Топлице. Управа школе је без двоумљења прихватила предлог и одобрила да образујемо место молитве у старој школи. Нећу крити и сада ми сузе навиру на очи, када се сетим великодушности управе школе и наставника. На муци се познају јунаци и пријатељи !
Отишли смо у стару школу, а она празна. Преградни зидови избијени, прозори од земљотреса напукли. Известио сам о свему тадашњег надлежног епископа шабачко-ваљевског г. Лаврентија, он је тај предлог прихватио и благословио оберучке. Народ се мобилисао. Окречили смо школу. Ко је имао више икона у кући донео је да красе зидове школе, будућег импровизованог храма. Милица Марковић од оца Стојана из Немачке, обезбедила је једно звоно од килограм мислим да је најмање било тада у СПЦ, а можда најдраже јер имало је јединствену дужност да означи почетак прве литургије у Горњој Топлици после 55 година.

Отац Влада, парох врујачки и отац Илија са децом и народом

Отац Стојан је послао педесетак икона, џак тамјана, одежде, крст, кадионицу. Чираке је купио Мића Дикић Комша. Сасуде хаџи Вера Стевановић и платна за часну трпезу. Касније паре за венчила, круне за венчање послао патријарх Павле. Међутим, часну трпезу нисмо имали, а на њој треба да стоји Јеванђеље и Свети сасуди за причешће, на њој се света литургија свршава. Наставници Основне школе Милан Ракић из Топлице поклонили су нам школску стару наставничку катедру. Још је чувају црквени одборници у Врујцима на челу са председником Црквене општине Бања Врујци Мирославом Андрићем у параклису св. Јована Богослова. На њој сам служио литургије пуних пет година.

Често је долазио да служи и отац др Прибислав Симић из Београда, који је везан за овај врујачки крај. Школу за место богослужења освештао је архијерејски намесник колубарски отац Гојко Терзић по благослову владике Лаврентија, а Црквени одбор који сам основао требало је упутити на даљи рад па сам за ту прилику позвао проту ваљевског Стојадина Павловића данашњег директора Патријаршијског управног одбора СПЦ и главног уредника ТВ Храм.

Прву литургију сам служио 6. маја 2001. године на Ђурђевдан у старој школи у Горњој Топлици на атару села Ракари. Било је старих појаца за певницом из Рибничке цркве, а народа пуна школа. Проповедао сам, а глас ми је дрхтао. Осећао сам се недостојним попом, па још служим у напуштеној школи, док 99 одсто мојих колега у Србији служе у дивним храмовима, али у исто време и  поносан  на моје парохијане што су се ангажовали да  опремимо овај простор. Подвиг је то био великог броја људи из парохије.

ЗА ПОНОС: Садашња унутрашњост храма у Врујцима

Иконостас са тавана буковичког конака пронашли смо по сећању протинице Дринке из Осечине. Попели смо се на таван стари  прота Михаило из Осечине, отац Милинко парох из Буковице, мој таст Александар и ја и на тавану смо га пронашли. А довезли су га Врујчани камионом у Топлицу. Столар из Ракара добри мајстор Радован га је реновирао и склопио. Попадија Катарина је офарбала иконостас. Када се улазило у стару школу унутра је личило на храм, скроман храм али богат љубављу овог народа. Учитељица Жељана Радојчић са колегиницама и колегама је организовала ђаке да певају родољубиве и црквене песме. Придружио им се и вероучитељ Влада Милинковић, а потом Влада Терзић садашњи парох врујачки и ускоро смо имали прави дечји хор. О, како су били лепи Савиндани у Топлици. Пуна школа стара, деце и песме, а потом сви смо ишли у нову школу и присуствовали приредби. Освештали смо школу, иконе су украсиле школске зидове.

Како су расли школарци расла је и црква која се зидала али ова жива црква је одвојила од каменог храма. Данас међу том децом има свештеника, учитеља, књижевника, лекара, честитих пољопривредника и др. занимања али су они најпре деца Светосавске школе и цркве, то је оно што их веже заувек. Из ове дивне сарадње школе и цркве родила се идеја о стварању Дечјег фестивала васкршњег 2004. године, где се окупило неколико стотина деце из других крајева Србије уз врујачку децу. Играло се коло у порти храма у изградњи. Била су четри фолклорна друштва, једно и наше из Топлице Св.Владика Николај Лелићки, који смо заједно наставници топлички и црква врујачка основали, кореограф био је чика Пера Лазић из Дучића.

Посебно морам истаћи залагање и рад учитељице Жељане, која је била носилац сарадње између школе и цркве врујачке. Није жалила труда да са децом ради. Заједно смо чланови Црквеног одбора и учитељице правили планове шта је најбоље, шта да певају, шта да рецитују. Шили смо им одећу за наступе. Учитељица Жељана је креирала. Плодови тога су били велики, саградили смо велелепни храм свете великомученице Марине  и конак, звоно од кило заменила је звонара са звоном од 500 кг, па када је Савиндан или Божић, Васкрс, пуна је била порта деце, порта која је један хектар величине. А шта има лепше од дечје песме и игре и дечје молитве најискреније, чедне…

Све то и данас негују и још више унапређују врујачки парохијани и деца са дивним парохом оцем Владом Терзићем, а ту им помаже усрдно отац Илија Илић, некадашњи члан фолклора и мали чтец у олтару док сам био парох врујачки. Данас се фолклор зове КУД Горња Топлица при храму Огњене Марије.

Шта могу људи слогом да допринесу себи и свом месту и колико је битно сарађивати, окупљати се, дружити се, промишљати и стварати верујем да је ово светао пример и за људе у Србији али и свуда у Дијаспори и земљином шару. Свети Саво молимо те благослови да Србија просвећена, окрепљена, обновљена, здрава и радосна запева Богу славу !

Записао: Ненад Андрић, свештеник из Ваљева

Отац Ненад током једне од акција са парохијанима

Златно време Врујаца

Коментар на ову причу  учитељице Жељане Радојичић, бивше помоћнице министра просвете у Влади Републике Србије:

„Школа нам је била храм, а школска катедра часни престо!“ Оче Ненаде, хвала Вам за ову синтагму! Хвала Вам за ову искрену, лепу и истниту причу о народу врујачком! Хвала Вам што и даље волите Врујце и што остављате писане трагове о њима. Надам се да ћете их једном сакупити и објавити.
Хвала Вам што се сећате људи који су својим трудом са Вама подизали Храм, радовали му се и уткали део себе у њега. Било је то златно време Врујаца! Пишите о њему, отргните га од заборава! Битно је остављати траг у времену, јер свако има своју мисију на овом свету који нам је од Бога поклоњен!

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.