Поводом јубилеја 600 година српске дубровачке књижевности српскога језика, из штампе је изашла књига поезије Жарка Б. Вељковића „Верси дубровачки у славу“ (Српска књига М, Рума, 2021). Овим чланком преносимо предговор ове вишезначно важне књиге поезије, који је написала проф. др Ирена Арсић, водећи српски рагузеолог:

Присутна од самог оснивања старог града, ћирилична традиција у Дубровнику има свој утврђени ток, са својим златним веком, као и време прогона и забрањивања, до данашњих дана. О томе је историјска и филолошка наука давно рекла своју реч, тако давно да би, сасвим извесно, могла и да је понови, и у озбиљним, савременим научним студијама, као и у новим издањима ћирилских дубровачких рукописа, али и у популарнијим инсистирањима на ћириличној традицији старог Дубровника. У том смислу би и савремена српска стручна, али и остала заинтересована јавност била у ситуацији да се подсети да су, сем богате богослужбене литературе која је служила у религијским обредима католичких свештеника популарно названих „попови ћирилице”, ћирилицом у Дубровнику писани и нелитургијски текстови од којих је најзначајнији зборник Либро од мнозијех разлога, односно Дубровачки зборник од г. 1520, затим зборник Дубровачке легенде, као и дубровачке редакције средњовековних романа Александриде и Романа о Троји. Поред тога, ћирилица се у деветнаестом веку равноправно уз латиницу учила у дубровачким школама, а на овом писму су штампане бројне књиге, као и новине и часописи. Значај ћирилице је у то доба можда најочитији у њеном интимном прихватању од стране тадашњих знаменитих Дубровчана, који су своја лична писма, упућена један другом, писали ћирилицом.

Међутим, најсликовитији пример употребе ћирилице у Дубровнику учињен је игром случаја записаним стиховима у виду три недовршена, двоструко римована дванаестерца на страницама Царинског статута, чији је аутор Дубровчанин Џoнко Калићевић. 6 У предаху од посла, у прелепој ренесансној грађевини Спонзи, која је у то доба, 1421. године, служила као царинарница, овај дубровачки службеник записао је лепом ћирилицом почетак песме која је наговештавала одређени преокрет у души, настао после великог искушења услед временске непогоде на мору.

Међутим, вечно узаврео Град и његови становници, исто као и бројни посетиоци који су га редовно својим разноликим пословима походили, нису песнику дали да се оконча ова узбудљива лирска прича. Иако недовршена, она је задобила једну сасвим другачију улогу од оне намераване у култури тог старог града – стихови царинског службеника Џонка Калићевића први су стихови дубровачке књижевности који су остали забележени, а датирају из времена ренесансе.

Ћирилично писмо којим су ови стихови били записани директно сведочи о употреби ћирилице у Дубровнику од најранијих времена и у ситуацијама када на то нису обавезивале никакве службене, религиозне или друге норме.

Посебна чар лежи у изузетној лепоти факсимила ових стихова – својом богатом графијом они подсећају на драгоцену чипку чији отворени, недовршени последњи ред мами на завршницу…

Међутим, векови су пролазили и надолазили. Дубровчани данашњег доба воле јубилеје – сваке године по неколико њих наметну се за прославе. И то они већи, а сваки је од њих вишестолетан, само је разлика у значају личности или догађаја за историју Републике, протегну се и на читаву годину – од предавања о Држићевим делима, до дегустације Пометових делиција, и од церемонијâ у Цркви Св. Влаха, до школских радова на тему овога свеца – заштитника Дубровника…

Img 20211014 220104 525
И ово је леп јубилеј – 1421–2021. г., равно шест векова од записа првих дубровачких стихова!

О припадности Дубровника расправе су се почеле водити током деветнастога века. Био је то, као што је познато, век националног препознавања, а за Дубровчане и доба када су формално изгубили своју слободу, те су се, најпре кроз своје најистакнутије интелектуалце, и изјашњавали у националноме смислу. Добро је познато да се највећи део дубровачких писаца, историчара, филолога и уопште интелектуалаца сматрао Србима католичке вероисповести. У том смислу, они су се и окренули ка младој кнежевини, па затим краљевини Србији која, обузета својим основним питањима формирања и осамостаљења, као да није имала довољно снаге ни времена за њих. Упоредо са тим, у Загребу се настојало све више, а у складу са струјањима илираца, да се од половине деветнаестог века стара дубровачка традиција посматра као стара хрватска, што се, након деценијâ концентрисаног рада, у том тренутку и успело. А нова српско-хрватско -словеначка, па југословенска краљевина као и сама да је ставила тачку на питање српства Дубровника, посебно након смрти наистакнутијих припадника интелектуалнога круга дубровачких Срба католика.

Img 20211014 220112 440
На стару дубровачку књижевност се данас на различите начине гледа, на основи углавном ненаучних разлога, односно у зависности од националне припадности оног који се овим питањем бави. Међутим, чињеница је да и ту има изузетака – у нашој културној савремености, у свести пре свега интелектуалног слоја, Дубровник и ћирилица као да не иду заједно. Разлози су за то бројни, али су исто тако и лако препознатљиви у неповољним историјским и друштвенополитичким приликама; а и у нашем сталном порицању и својевољном одрицању.

Једно је, међутим, сигурно. Припадање старе дубровачке културе се мора доказати једнако и указивањем на укорењење делâ старијих и каснијих – те и савремених – уметника у дубровачкој традицији! Дубровачки деветнаести век пружио је, тако, обе руке ка српској култури, сматрајући како је њој обезбедио континуитет прихвативши „Вилу, заштитницу Поезије” што је после Косовскога боја долетела у Дубровник, да би потом, после сјајних дела дубровачке ренесансе и барока, Она полетела у Карађорђеву Србију остављајући тад већ угаслу Републику. Ту и такву идеју су у више наврата у својим исказима презентовали и Медо Пуцић и Матија Бан и Антун Фабрис. 8 Али, стање је било унеколико другачије – хрватска књижевност, значајно сиромашна у делима старије литературе, није имала важнијих извора од свесно изабране дубровачке књижевности, док је српској новијој књижевности, како је то већ било примећено код наших књижевних историчара, Јована Деретића пре свих, богатство средњовековне, а посебно народне књижевности омогућило и дало један шири мотивско-тематски, али и језичко-лексички утицај и извор. Деретић је, стога, сматрао да је стара дубровачка књижевна традиција тек један запретани рукавац, односно, да има „гранични положај” у српској књижевности.

С тога разлога, свако дело које у својим основама има (и) елементе дубровачке књижевне традиције својим постојањем поново – уз дела великанâ какви су Његош и Бранко Радичевић, између осталих – сведочи и живи непокидиве везе старе дубровачке са српском књижевности, односно њено пуно припадање историји српске културе!

У томе смислу, након шестовековне осаме, стихови Џонка Калићевића нису са̏мо и тек добили своје креативне завршетке у поезији савременога песника Жарка Б. Вељковића, алијас Flaminius-a Belisarius-a. Његови Верси дубровачки у славу, по почетним речима својих дубровачких завршетака уазбучени према смисленоме одговору на Песникову вековну недоумицу самима собом и представљају најадекватнији одговор на гласове свих Дубровчана новијих времена, оних Дубровчана из српскога Дубровника деветнаестог века који су својим литерарним, научним и уопште интелектуалним радом сведочили и осведочили српску културно-националну припадност дубровачке књижевности.

*Др Ирена Арсић, редовни професор Филозофског факултета у Нишу, професор српске и компаративне књижевности, књижевни историчар – рагузеолог