Село Гложђе без имена и Срба

Пише: Мирко Ковачевић

Све нас Гложђане поново је обрадовао наш Стојан Мрђеновић, који већ дуже време живи у Словенији, највреднији хроничар нашег села Гложђа, код Доњег Михољца у данашњој Хрватској, кога више нема, осим у нашим срцима, сећањима, сновима, душама…

Иако сам баш те 2018. године, две недеље касније, прошао аутомобилом улицама родног села, Столетов видео-запис је посебан доживљај који, погледом на сваку кућу, буди непоновљиве снажне емоције и ствара слике неповратне прошлости – детињства, дечаштва и младости – које се, док смо живи, никада неће избрисати из наших памћења.

Кад сам, већ након првог минута и 17 секунди, угледао моју родну кућу, нисам могао зауставити бујицу помешаних осећања и мисли која се кретала од носталгичних и лепих призора до ружних асоцијација на недавну прошлост када је са географске карте потпуно нестао назив Гложђе, а у доњомихољачкој администрацији и имена и презимена скоро свих житеља овог мирног села, потомака Срба из Баније, Лике, Кордуна, Западне Славоније, Босне и Херцеговине, а који су још 1922. године населили овај подравски шумовити крај, дар краља Александра крајишким ратницима који су, у Великом рату, из аустроугарске војске прешли на братску страну и тако постали поносни српски војници, храбри ослободиоци, а понеки и Солунци.

Данас су моји Гложђани расејани по целом свету, а највише породица нашло је свој нови завичај у Србији, у Срему, у шидским селима Кукујевци, Бачинци, Вашица, Моровић и околним местима у којима су раније углавном живели сремски Хрвати. Овде морам застати и рећи праву ИСТИНУ о наводном прогону сремских Хрвата и досељавању Срба из Славоније, што заговарају вође сорошевских НВО и неки властољубиви политичари у Србији (посебно аутономистчики лидери), служећи се одвратним лажима, параниочним измишљотинама, без иједног доказа.

За моје тврдње имам хиљаде сведока, мојих рођака, пријатеља, школских другова, познаника… не само из Гложђа, него и из осталих српских села тадашње општине Доњи Михољац: Кућанаца (родног места нашег светог патријарха Павла, где су проусташки јуришници до темеља срушили православну цркву у којој је крштен Гојко Стојчевић, касније патријарх српски) Капелне, Блања, Црета, Боцковца, Крунославља, Брезовице и других мањих села и засеока.

Почетком деведесетих година прошлог века, у том злокобном и бесудном времену, хрватски шовинисти, чије се велико домољубље мери једино количином мржње према Србима, често су дивљали кроз овдашња српска села, певали усташке песме, рафално пуцали по кућама и безочно претили. Сви Гложђани памте велику рацију, на своју сеоску славу, Аранђеловдан, 21. новембра 1991. године када су схватили да опет морају у збег, као и 41. када су их усташе отерале у логоре, избеглиштво и смрт.

Према тврдњама свих мојих земљака, сремски Хрвати су, у организацији и трошку Католичке цркве, долазили у село, меркали и бирали домаћинство за размену. Од Гложђана, Кућанчана, Капечлчана… нико није знао шта га чека у Кукујевцима, Вашици, Моровићу…Сви су се помирили са неизвесном судбином, јер је боље отићи у непознато, макар са оним стварима што стану у трактор и приколицу, него изгубити главу.

Иначе, према попису из 1991. године, у доњомихоњачким српским селима било свега десет процената православног становништва који нису ни хтели, ни могли, да се оружјем побуне против нове државе Хрвата. У овом крају није било ни једног јединог разлога да некакви бојовници и домољуби, са усташким обележјима, јуре, пуцају, прете и дивљају по мирољубивим српским селима. Истине ради, у том застрашивању и прогону нису учествовали многи Доњомихољчани, јер знам доста мојих пријатеља, познаника и школских другови који су осудили таква безразложна протеривања мирних људи, како би етнички поправили национални састав становништва.

Ни данас никоме није јасно зашто је назив Гложђе преименован у Иваново, по имену, како је објашљено, првог сремског Хрвата који се овд доселио, док се суседним српским местима, сада такође насељеним другим људима, имена нису променила. Тако је, ето, село Гложђе остало и без имена и без Гложђана.

Међутим, у вишевековној борби за животни простор и егзистенцију, ови људи су се често селили, мењали државе, крајеве, начин живота – од Црне Горе и Херцеговине, па преко Босне до Книнске крајине, Равних котара, Лике, Кордуна, Баније и Западне Славоније, па до Подравине, Посавине, Срема… Увек су опстајали, као митска птица Феникс, чиме столећима доказују да је живот ипак вечан, упркос људској пролазности.

На срећу, где год су ови марљиви ратари и сточари дошли, вођени прађедовским јунаштвом и чојством, традицијом непосустајања, породичним етичким нормама, великом вредноћом и упорношћу, створили су нове вредности (Кукујевци су недавно проглашени за најбоље и најуспешније село у Србији) и постали уважени градитељи, стручњаци, ствараоци и поштовани домаћини. То је оно најважније и највредније, а на шта смо сви ми поносни: Часни људи из Гложђа, Блања, Боцковца, Капелне, Црета, Крунославља, Кућанаца и осталих славонских села никада нису хтели да се одрекну (ни по коју цену, нити под било каквим притисцима, уценама, понижавањима, застрашивањима…) онога што је суштина њихове философије живота, традиције, обичаја, веровања…

Погледајте видео-запис Стојана Мрђеновића из села Гложђе, у коме више нема Срба:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *