Шејтанско лице Подгорице!
Ову причу написао је руски путописац Јегор Коваљевски пар гдина после страшног турског злочина 1855. у подгоричкој цркви Светог Ђорђа
На дан пада Цариграда маја 1453. године жене и дјеца побјегли су у Аја Софију. Но, турски пастуви султана Мехмеда Другог улетјели су и у највећи хришћански храм. Тешким копитама разбијали су свете симболе на мермерним подовима. Као у ђаволској литургији, пламен се причешћивао иконама, небeским одеждама, реликвијама и талисманима. Ред по ред – горјеле су јеванђелске ријечи. Симбол по симбол – спаљиван је отјелотворени смисао Божје поруке. Слика по слика – ликови светаца су се претварали у безлични прах.
Мало ко зна да је слична ситуација била и у подгоричкој цркви Светог Ђорђа, само четири вијека касније, крајем маја 1855. године. Упознаћете се са тим страшним догађајем из одломка књиге „Црна Гора и словенске земље“, руског путописца Јегора Коваљевског, који је само неколико година касније походио ову турску касабу.
„Подгорица се налази у близини брда Горица, по којему је и добила име. То је главни град округа и сједиште мудира и кадије. У њој живи око 6500 душа, од којих 4500 потурчењака и 2000 православних којих су углавном изван зидина града. Улице су уске, а куће разбацане без реда. Турска се осјећа у свему и свуда.
У току ноћи је свирала турска музика једног батаљона који се вратио с логоровања. Омер-паша нам је скренуо пажњу на марш који је компоновала његова жена. Његова жена је била аустријска поданица и отпадница.
Без обзира на пар хиљада православних, у Подгорици нема цркве. У близини града, под Горицом је постојала црква Светог Ђорђа, међутим, крајем маја 1855 године, када је фанатизам у овом крају доносио ужасе достојне најгорих времена, губернатор Подгорице, толико познат по својим зверствима, Али Спахија, с гомилом муслимана, напао је цркву, срушио је до темеља, побио све људе који су се били затворили у њој, али се с тим није задовољио, него је разровао гробље и одсјекао главе мртвацима, разашиљући их по околини, наредивши да се изложе на улазима у села.
Неко несносно тешко осјећање овдје притиска груди, овдје у прелијепој и богатој земљи, под јасно плавим небом, чак и сада крајем фебруара. Свако мисли само о томе да сачува живот још један дан, да набави храну себи макар за сјутра. Гласне ријечи се не чује. Пјесме, у којима су сачувана сва народна предања и веровања, исто као и молитве, похрањене су у дубини душе, како их нико не би чуо.
Овде нема помена не само о развитку умних способности, него ни о раду. Нико не зна да чита, чак ни сви свештеници. Никакво знање, никакве вештине овде нијесу доступни. Мајка ничему не може научити своју децу. Она само осећа мржњу према својим угњетачима и чека освету!
У подгоричком округу се и не мисли да се шта гради. Овдје су свуда видљиве развалине. Само су због нашег боравка биле скинуте људске главе с високих кочева, не које су биле натакнуте, али се згрушана крв још видјела на кочевима…
Треба што прије поћи одавде. Срце вас боли када видите то опште затворско, гробно стање земље, када видите та болесно покорна, неропћућа лица, када видите необуздано насиље, заборављена сва грађанска и народна права, погажене све људске вриједности…
На срећу, успјели смо брзо да завршимо преговоре с Осман-пашом, у чему су нам свакако помогли дипломатски преговори који су се у исто време водили у Цариграду. Аустријски официри са којима сам био у делегацији, исто ка и ја, једва су чекали да се извуку из овог злосрећног краја. А како ли је тек онима који су осуђени да у њему живе завијек…
Шејтан се увукао у ову касабу, и ко зна када ће напустити њене зидине…“
