Седам хиљада заборављених српских душа

Документрно-играни филм о трагичној судбини око 7.000 српских заробљеника из Првог светског рата у логору Броумов у Чешкој, који почивају у Јиндриховицама режирао је Сањин Мирић

На снимању филма Седам хиљада дужа/ фото Родољуб
Са снимања филма Седам хиљада душа/фото Родољуб

Снимање документарно-играног филма „Седам хиљада душа“ завршено је половином децембра у Чешкој. Сценариста и редитељ филма је Сањин Мирић који већ годинама живи у Чешкој. Светска премијера ће бити у Прагу, у другој половини марта, после у Београду, Новом Саду, Златибору, Бечу, Трсту, Паризу и неким градовима у Швајцарској.

„Први светски рат је завршен 11. новембра 1918. године, али за болесне војнике и цивиле у логору Броумов (Braunau) се ништа није променило. Аустроугарски војници су побегли, а болнички персонал је напустио логор.Неколико стотина болесних, остало је препуштено својој судбини“,  наводи се у опису радње филма.

-Филм говори о страдању српских војних заробљеника и интернираних особа у аустроугарским логорима на територији Чешке републике у Првом светском рату. То је и дан-данас у нас запостављена тема, јер увек се истицао војник са пушком у руци, али тежак живот, патња заробљеника, велики број умрлих, скоро и после 100 година од краја рата, није обрађивана. То је и повод зашто сам снимио овај филм. У месту Јиндриховице се налази гробница, маузолеј, где су похрањене кости 7100 српских и 189 руских жртава – каже Мирић који је у сарадњи са уредником чешке државне телевизије писао сценарио.

Филм је сниман у продукцији Невладне организације Родољуб, која је удружење чешко – српског пријатељства.

-Игране сцене филма су снимане у Броумову где је био један од логора, затим на локацији логора из педесетих година – Vojná, a разговори са историчарима су снимани у Јиндриховицама, где је био други логор, и у Прагу. Разговори са потомцима жртава из логора смо снимали у селу Шљивовица на Златибору . објашњава Мирић и истиче и како је настало промотивно обележје филма:

-Плакат за филм је радио самоуки српски сликар Зоран Анђелковић, чије слике су ми се веома свиђале, а којег сам контактирао преко социјалних мрежа. Био је одушевљен да може да се укључи у тај пројекат и веома брзо (без хонорара) је насликао плакат техником уље на платну, који је поклонио организацији Родољуб.

О томе како ће филм „Седам хиљада душа“ бити представљен српској публици, Мирић напомиње да је филм сниман у сарадњи са РТС и Авала филмом те да РТС има право на премијерно приказивање на телевизији и ширење филма на осталим платформама.

О идеји да филм буде сниман Мирић каже да она њему није нова већ да га окупира извесно време.

-За маузолеј у Јиндриховицама знам дуже време, али интензивно о филму, на ту тему, размишљам већ неколико година. Финансијска средства су увек проблем, а поготову када конструкција филма захтева и играну структуру. У фебруару 2019. године се одједном у мени „нешто преломило“ и рекао сам сам себи да ћу тај филм урадити „по сваку цену…макар и сам…кад би то трајало десет година“.

И почео сам са прикупљањем архивског материјала, из музеја, од чешких историчара и других извора. Преко стотину архивских црно-белих фотографија које сам сакупио о логорима, почео сам да колоришем, да их бојим и од тих фотографија правим 3Д фотографије. Бојење фотки је трајало два месеца, али резултат је изузетан.

Сањин Мирић и Јелена Ћирић
Сањин Мирић са Јеленом Ћирић

Kада узмете црно-белу фотографију, па на њој обојите лица и руке заробљених Срба тек онда на тој фотографији видите конкретне људе, њихове судбине, мане, врлине и друго. Невероватан осећај који се, наравно, није могао видети у филму – помало са жаљењем констатује Мирић.

Када се пронађу средства приступа се организацији за снимање. То такође није ни мало лак посао, али за овакав филм је много људи било спремно да помогне.

-Kада су фотографије биле готове, тражио сам могућности прикупљања финансијских средстава за само снимање и то од наших пословних људи у Чешкој, пре свега из Прага. Био сам пријатно изненађен како је већина тих људи реаговала, у том смислу да ће веома радо помоћи и подржати тај филм. Осим финансијских средстава које смо скупили, наши људи су ми помогли разним услугама од превоза штаба на плац, па до статиста у филму. Била је то веома лепа и пријатна сарадња са пуно позитивне енергије на плацу. Мало сам се само љутио, кад су српски заробљеници у логору вадили мобилне телефоне и сликали селфи – у шали каже редитељ овог филма који по свом концепту представља јединствени филм у српској кинематографији.

Неколико стотина болесних у логору Браунау
Остављени српски болесници у логору Браунау у Чешкој

Осим статиста, каже Мирић „у филму се појављују наши радници и пријатељи (око 30 људи), глумци аматерских позоришта из Броумова (10 људи), 12 аустроугарских војника (Чеси), једну улогу је играо Лордан Зафрановић и то аустроугарског лекара (Георга Лангера), једну улогу је играо и протојереј Срђан Јаблановић (Попа), који иначе служи у православној цркви у Прагу. Глумила је и позната српска песникиња Јелена Ћирић (улога Kларе), која живи у Прагу“.

Након свега он не крије задовољство урађеним послом.

-Ја сам врло, врло задовољан тим што сам направио, а да је филм изузетан потврдили су ми то и гледаоци и моје колеге на пробним пројекцијама. Било је и реакција у смислу: „Ти ниси ни свестан какав си филм направио“. Надам се да ће га и широка публика тако добро примити“ са приличном дозом самоуверености закључује Мирић који додаје да су и остали из филмске екипе такође веома задовољни.

Али ипак, завршетак снимања не представља крај. Осим монтаже екипа ради на упознавању што бројније публике са филмом, планирају с фестивали на којима ће бити приказан, затим израда календара и осталог промотивног материјала.

Извор: КМ новине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *