Сећање на ратника Игора Павловића из Велике Плане

У рату за одбрану Косова и Метохије и Србије од побуне шиптарских терориста и агресије НАТО пакта погинула су и два младића из Велике Плане, млади војник Игор Павловић и полицајац Зоран Ранђеловић. Зоран је имао 23 а Игор 20 година.

У животу али и у смрти ова два младића било је много сличности. Обојица су били једини мушки потомци у  породици и њиховом смрћу и њихова породична лоза осуђена је на умирање. Иза страдалих младића остала је по једна сестра. Да теши несрећне родитеље. Обојицу је смрт задесила у поилицијској униформи, на Косову, у пролеће 1999. године. Погинули су на скоро идентичан начин – возило у којем су путовали (обојица назад, на каросерији) наишло је на мину. На путу којим су претходних дана већ пролазили. И са Зораном и са Игором у смрт је отишло по шест њихових ратних другова. Код обојице је смрт наступила од повреда главе. Сахрањени су у истом гробљу, недалеко један од другога.

Игор Павловић рођен је 24. јула 1979. године, у породилишту болнице “Стефан Високи“ у оближњој Смедеревској Паланци. Три године после рођења његове једине сестре Сање. Игоров отац Зоран, сада шездесетпетогодишњак, био је радник на железници, све до 1990. године, кад је отпуштен с посла као технолошки вишак. Мајка Злата (62), иначе родом са Косова, запослена је у великоплањанском Дому здравља. Била је чистачица, а после смрти сина пребачена је у вешерај, на лакше радно место.

–Мој син је упућен у Подгорицу, у 52. батаљон војне полиције – каже Зоран Павловић. – Због ситуације на Косову, гдје се због побуне Шиптара увелико ратовало, на обуци је провео само два месеца и двадесет дана, уместо пола године колико је предвиђено. Из Црне Горе његова јединица пребачена је у гарнизон у Нишу. Ту су остали само десетак дана, после чега су упућени у рат, на Шар планину, на тромеђу између наше земље, Албаније и Македоније. Следеће одредиште његове јединице, након што је шиптарска побуна угушена, била је Приштина.

Последњи пут Игор је кући долазио 28. јануара 1999. године. Мада је од претпостављених старешина добио викенд одсуство, због великих снежних падавина које су почеле у време његовог доласка у Велику Плану он је код куће остао пет дана. Неколико пута после тога родитељима се јављао телефоном. Били су то кратки, страхом од прислушкивања од стране непријатеља ограничени разговори, из којих су његови укућани сазнавали тек толико да је добро и да је задовољан храброшћу и другарством које његови другови показују у рату против америчких и западноевропских агресора и њихове шиптарске пешадије. Задњи пут разговарали су 20. маја 1999. године, једанаест дана пре његове погибије.

–Звао је из Грачанице код Приштине, од неке Србији лојалне муслиманске породице – сећа се мајка Злата. – Прво је питао да ли су душмани бомбардовали Плану и шта су погодили. Храбрио нас је да се не плашимо. Највише се интересовао за свог сестрића Бобана – да ли је проходао и проговорио. Хтео је да се чује и са сестром, али она није била ту. Пола сата раније изашла је са мужем, не би ли негде купила цигарете. Још ми је рекао да се због авиона често премештају са једног на друго место и да повремено имају борбе са разбијеним групама терориста. Молила сам га да се чува и да не жури да нам се јавља, ако се због тога излаже опасности. Боже мој, нисам ни помислила да га више нећу чути.

О догађајима кобног 31. маја Павловићи знају толико да је њихов једини син, са шесторицом другова из 52. батаљона, из базе која се налазила негде на ширем подручју Приштине, у свануће кренуо на терен, у возилу “пинцгауер“. Са њим су били Никола (Драгића) Перишић, рођен 1978. године у Нишу, који је управљао возилом, Борис (Злате) Николић (1978) из Земуна, на мјесту сувозача, Јован (Живе) Лазић (1978), такође из Земуна, Ранко (Пунише) Вуковић (1978) из Бијелог Поља, Малиша (Љубише) Ђорђевић (1979) из Књажевца и још један војник, чије име нисам успео да сазнам.

Имали су задатак да обиђу ракетни систем, који се налазио на неколико километара удаљеном положају. На путу од села Коморане код Приштине према селу Орлате точак “пинцгауера“ нагазио је на противтенковску мину. Јутро испуњено густом маглом проломило се од силовите експлозије.

Када су, неколико часова касније, њихови саборци стигли на место несреће у животу су затекли само возача Перишића. Нажалост, и он је три дана касније на Војномедицинској академији у Bеограду подлегао повредама.

–Првог јуна увече пред нашом кућом зауставило се неколико возила, из којих је изашло више од десет људи – сећа се Зоран Павловић. – Међу њима био је мајор Бојчовски из гарнизона у Смедеревској Паланци, са четири војника, лекарска екипа, људи из плањанске Oпштине… Знао сам да ми је син само рањен да их не би толико дошло. Ујутро сам отишао по своје дете у Београд. Нашао сам га у мртвачници на ВМА. Имао је само једну рану, на врху главе. И много огреботина по лицу. И тако, уместо, као што сам двадесет година сањао и са радошћу очекивао, у његове сватове, мој једини син и ја смо трећег јуна кренули према гробљу, на његову сахрану. Да је бар Бог дао да сам ја био у сандуку а он поред сандука.

Две године касније Павловиће је задесила још једна трагедија. Игоров сестрић Бобан погинуо је у саобраћајној несрећи. Дечачић почива у гробљу поред свог ујака.

Насловна фотографија: Спомен плоча палим борцима из Велике Плане на којој је и име Игора Павловића