Цара Душана су отровали Грци!
Историчар Рене Ристелхуебер каже да су Грци отровали цара Душана управо када је кренуо на Цариград са чак 80.000 људи. Претходно је Душан освојио Адриајанопољ (Једрене). Рене каже да би историја света била писана другачије да је Душан успео.
Када сам ово прочитао на интернету, потрудих се да потражим ову књигу и проверим шта тачно пише. За 40 долара сам је купио и додао још једну ретку књигу у библиотеку. Књига се зове ”Историја балканских народа”, аутор је Рене Ристелхуебер и објављена је 1950. године. У то време је била једна од најпопуларнијих књига на ову тему.
Овај историчар сматра да су Грци отровали цара Душана у тренутку када је могао потпуно да превлада баш као што су некада раније то урадили са бугарским каном Крумом и Јованом Асеном.
Интересантно, поменућу овде да сам на Светој Гори чуо да су Грци отровали Душана током причешћа из путира. Наиме, они су имали посебну посуду опточену златом и драгим камењем на којој је постојао простор за отров који би могли да отворе притиском на драги камен. Прво се свештеник причести из тог суда, а онда цар. Ако је Душан отрован на тај начин онда не би било сумње никакве јер је и свештеник из тог суда пио, а и људи не би очекивали да један свештеник тако нешто уради. Зато је армија једноставно протумачила да је Душана казнио Бог и тужно напустила бојиште са његовим телом. Али вратимо се књизи…
Рене је био признат историчар и дипломата и данас можете наћи његове текстове на Mond diplomatique. Књигу можете прочитати на енглеском овде.У књизи се помиње још пар интересантних података. Кренимо редом.
Границе Душановог царства
У књизи Рене каже да је Душан муњевито овладао Тесалијом, Албанијом, Епиром и већим делом Македоније. Након опсаде Солуна 1340. године у коме се налазио сам ромејски цар, неметнуо је споразум којим је Србија добила суверенитет над регионом од Дунава, до Коринтског залива, и од Јадрана до реке Марице, као и целу Бугарску до Једрена (Адрианопоља). Душан се венчао сестром бугарског цара, па је тако и владао целом Бугарском. Дакле, владао је целим Балканом. Само је јужна Грчка, Солун и Тракија (око Цариграда) била ван његове територије.
Такође, у књизи се помиње да су Грци врло лако окренули Угаре против Срба али да су били поражени и да је цела Босна била под Душановом влашћу. Ово је нешто што су југословенски историчари (читај – Титови) увек оспоравали, међутим причу им кваре манастири који су подигнути у Хрватској током Душановог времена.
Да би смо схватили размере сакаћења наше историје довољно је да погледамо мапу Душановог царства која се приказује у нашим уџбеницима историје са основну и средњу школу и друге мапе једног немачког историчара која је доста приближнија ономе што Рене тврди у књизи.
Лево мапа Душановог царства из уџбеника историје, десно мапа немачког историчара Густава Дројсена из атласа историје.
Није ми била јасна граница на северу у Славонији, међутим у следећем тексту сам пронашао папску булу у којој папа јасно назива Душана између осталог владаром Славоније.
Душанов однос према католицима
У књизи каже да су Душан и свештенство цркве били посебно оштри према Папи и католицима. Душан је био озбиљан легалиста и законом је забранио католички утицај. Законом је прописао да они који би прешли у католичку веру буду кажњени да раде у рудницима, а онима који су пропагирали католичанство је запрећено смртном казном.
Рене тврди да је због овога Папа лако окренуо Угаре на Душана али су они поражени у сукобу са њим и том приликом су изгубили Босну, а ја бих рекао и вероватно добар део Хрватске територије о чему сведоче православни манастири подигнути у то време.
Искоментарисао бих овде да је ово све тачно и само наставак политике и права које је поставио Свети Сава Законоправилом. Кључ разумевања Душановог закона и Законоправила Светог Саве је да се Богумили сматрају католичким мисионарима.
Да је цар Душан желео да трансформише цело Балканско полуострво у кохерентну православну целину под влашћу једног владара, а за то је било потребно да освоји Цариград. Желео је да постави себе за цара бранитеља хришћанства од надирућег таласа ислама.
Рене даље каже да је Душан успео у својим напорима историја света би вероватно била другачија. Млад и јак српски народ је могао да обнови Ромејско царство и обузда Турке пред капијама Европе. Нажалост његова армија се повукла носећи са собом тело свога вође који је уздигао Србију на ниво велике силе. Византија је мислила да се тако спасла али ће ускоро пасти под Турке.
Турци су прелазили Дарданеле по први пут и успоставили своју базу у Галипољу 1354. године. Тако је ислам ушао на Балкан. Душанов син Урош је био младић од 19. година који није имао довољно искуства да преузме бреме свога оца. Мађари су искористили надирање Турака и без икакве хришћанске солидарности, напали Србе и заузели Босну и Београд. Насупрот њима Срби су у савезу са Грцима покушали да зауставе муслимане. Битка се одиграла код Једрена (Адрианопољ, мисли се на Маричку битку), нажалост цар Урош је није преживео. Његова смрт је означила крај династије Немањића.
Лазар и Косово
Турци су већ нападали Србију и заузели Ниш. Лазар је водио хришћанску армију Срба, Босанаца и Бугара према огромној армији султана Мурата I. Битка се одиграла 15. јуна 1389. и била је одлучујућа за историју Балкана. Рене тврди да су хришћани поражени на Косову.
Наводи неколико за мене занимљивих ствари. Прво он Косово назива ”пољем црних птица” па долазимо до корена речи Косово, јер је Кос црна птица. Каже да је Косово за Србе исто што и Ватерло за Французе. Друго, каже да су Турци били збуњени након што је Милош убио султана али да су се затим консолидовали вођени Бајазитом и повратили иницијативу. Лазар је заробљен и одрубљена му је глава пред телом убијеног султана Мурата.
Такође каже да је црква преживела са седиштем у Пећкој патријаршији али да је њен утицај убрзано слабио након што је у њој јачао утицаj грчког свештенства. Овде се мисли на утицај Цариградске патријаршије која се брзо ставила у службу султана и лагано потискивала утицај Светосавске цркве са Балкана. Рене констатује да је за Србе и Бугаре црква под грчким утицајем постала страни организам који је помагао Турску доминацију.
Миграције у Аустрију и Русију
Након пораза Турака код Беча, Срби су кажњени укидањем Пећке патријаршије што је довело до миграције 100.000 људи у Аустрију. Међутим, цар Леополд I није испунио њихова очекивања за духовном и административном аутономијом.
У време Марије Терезије Србима је обећано да су добродошли само да би служили као војска на граници са Турским царством. Рене се пита зашто се ово десило и зашто Аустрија није испунила очекивања Срба и сматра да су за то одговорне религијске разлике између православаца и католичке Аустрије. Вероватно се Аустрија бојала стварања словенске државе на својој граници. Свеједно, због разочараности 200.000 Срба емигрира на обале Дњестра (Украјна) и бива асимиловано у руске масе. Рекао бих да смо о овоме могли да читамо у роману Милоша Црњанског – Сеобе.
Карађорђе и борба за ослобођење
Идеје ослобођења словена на Балкану су пре свега неговане у Дубровнику (Рагуза) који је задржао независност од Венеције и био истовремено комерцијална метропола и главна тачка сусрета људи са истока и запада у 18. веку. Наводи да је Доситеј Обрадовић креатор српског књижевног језика живео у Дубровнику.
Рене каже да је тај интелектуални покрет који је настао у Дубровнику почетак онога што ће касније постати покрет националне обнове у Србији и Бугарској. И лепо каже ”Долази време када ће потомци Душанових ратника ускоро подићи своја чела.”
У делу књиге о Карађорђу, Рене наводи оно о чему сам већ писао, а то је да су Руси нажалост издали Србе у Првом српском устанку.
Карађорђе је планирао да нападне Турску која је била у рату са Русијом. Можда би Србијa успела да постигне пуну независност да је цар Александар пружио озбиљну подршку. Иако је нешто мало руских војника стигло 1810. године да помогну око опсаде Београда, цар Александар је морао да потпише примирје, на брзину, са Турцима јер је Наполеон кренуо на Русију (1812). Русија и Турска су потписале Букорештански мировни споразум који је лабаво обећавао Србима права, међутим Турци се нису обазирали на то и жестоко су казнили српско становништво.
Ко је био Рене Ристелхуебер?
Рене Ристелхуебер (1881-1960) је био син конзула у Пекингу са миграционом позадином у Алзасу. Ради за француско министарство спољних послова од 1905. године као тумач за мандарински језик у Пекингу. Као дипломата био је стручњак за Блиски Исток, Далеки Исток, Европу и Северну Африку.
Од 1908. до 1912. стациониран је у Леванту. Током Првог светског рата био је запослен у Солуну, Атини и касније у Високој комисији у Цариграду где је имао увиде архиве османског царства.
Након Првог светског рата, водио је три године у француској колонији Тунису министарство унутрашњих послова. Од 1935. до 1937. био је амбасадор у Ослу, од 1. децембра 1937. до 3. маја 1939. амбасадор је у Софији и 1940-1942. амбасадор у Отави.
1942. године одлази у пензију. Ипак због свог огромног знања и искуства у дипломатији, седам година бива ангажован као професор дипломатске историје на универзитету у Монтреалу.
У својој последњој публикацији обрађивао је Опијумске ратове између британског царства и кинеског царства, за коју многи светски историчари тврде да је одличан извор за проучавање те споменуте материје.
Извор: Milos.io
