Сећање на подвиг Француза у спасавању Срба
Навршиле су се 63 године од прве трансплантације коштане сржи, која је променила ток светске медицине. Обављена је у Паризу, као последњи покушај да се спасе шесторо српских научника озрачених у Институту „Винча“. Први пацијент је био Радојко Максић, који је недавно преминуо. Читавог живота неговао је сећање на хумане доноре коштане сржи и француске лекаре.
У октобру 1958, приликом нуклеарне хаварије у Институту „Винча“ шесторо младих научника је озрачено дозом која се није могла ни измерити.
Одмах су пребачени у болницу „Кири“ у Паризу, где су француски лекари одлучили да покушају, до тада непримењени захват – трансплантацију коштане сржи. У новембру, то је и учињено.
„У то време, урадити такав један подухват, било је, као да сте данас, рецимо, кренули бициклом на Месец. То је можда неко поређење у смислу технологије, али цео подухват је урађен зато што је морао да буде урађен, иначе су ти људи били осуђени на смрт“, каже др Владимир Ковчин, онколог.
Студенти Живота Вранић и Радојко Максић, били су први пацијенти којима је пресађена коштана срж.
За Животу, који је био највише озрачен, није било спаса, али је Радојка тај захват вратио у живот. Био је то подвиг француских лекара, са доктором Жоржом Матеом на челу, али и оних Француза, донора коштане сржи, који су се добровољно јавили да помогну.
„Сваки од њих је имао породицу, ризикујући ту породицу, они су дошли да помогну људима које нису знали. И даваоци и лекари и породице давалаца, све је то била атмосфера једне велике породице“, причао каже Радојко Максић.
Излечени, српски научници су се вратили у Београд. О хаварији се није говорило, али су пријатељства са донорима настављена, чак и кумствима.
Радојко Максић, у историји медицине уписан као први човек коме је успешно трансплантирана коштана срж, преминуо је недавно, у 88. години, а читав живот посветио нуклеарној сигурности и сећању на хумане доноре и лекаре.
Био је последњи сведок догађаја из 1958, исувише скроман и племенит да би на себе скретао пажњу детаљима о хаварији или намери тадашње Југославије, да направи нуклеарну бомбу. Више од свега, желео је да се памти подвиг из болнице „Кири“, који је померио границе науке и створио нераскидива пријатељства.
Фотографије: Д. Миловановић
