Пусто место са чаробним погледом на Боку
Горњи Столив сеоце на падинама Врмца данас постоји само на географској карти, а некада је снабдевало хлебом пола Црне Горе
Пише: Предраг Т. Савић, адвокат и писац
Горњи Столив је место које са чежњом деценија гледам док се брчкам по Боки. Од села је данас остало само име на геограској карти, рушевине камених кућа, две цркве и два-три становника током целе године, а свега десетак у туристичкој сезони.
Остаци овог насеља се налази на полуострву које чини планина Врмац на надморској висини од 240 метара. И до њих се стиже после четрдесетак минута пензионерског хода.
Уз падину Врмца према Горњем Столиву запутили смо се са ненадмашним мајсторем фотографије и уметником Миленком Васићем, који нам је са супругом Данијелом Мршуљом, акадамском вајарем, био водич. Део тих фотографија моћићете да видите и у овом путопису.
Према штурим историјским изворима насеље је настало у 14. веку, у доба процвата и владавине Венеције над Боком овде је живело око 1.200 људи, место је имало четири продавнице, два млина и четири пекаре, које су према речима водича на бродићима који возе туристе по Бококоторском заливу, снабдевале хлебом пола Црне Горе.
Тешко је веровати да ће Горњи Столив поново доживети такав развој, али наду даје донаторски ручак, који су недавно уприличили заједно председник Црне Горе Јаков Милатовић, и председници општина Коор и Тиват Влада Јокић и Жељко Комненовић. Намера је да се помогне обнова овог пустог села.
Као насеље Которског дистрикта Горњи Столив први пут се спомиње још 1326. године. У Бечу Столив је верификован као засебна општина 1767. године и заведен у архивске књиге. Ово су подаци са интернета, објављени у локалним гласилима.
Постоји више локалних и недовољно проверених предања о томе како је Горњи Столив добио име, а једно од њих је обавеза сваког момка, који је намеравао да ожени девојку из овог места, да засади сто маслина. Пењући се према Горњем Стоиву не би се могло рећи да је то тачно, јер се може видети тек понека маслина, али се зато до месташца долази каменом стазом кроз јединствену кестенову шуму.
Црква Св. Илије сада доминира остацима насељем и није познато када је саграђена али је, према натпису над улазом проширена 1556. године, док је звоник подигнут 1833. године. Посебну вриједност представљају три олтарске слике Јосипа Томинца. Управо је и обнова овог храма била је повод за поменути донаторски ручак. У порти храма су породичне гробнице локалних фамилија.Кроз кестенову шуму недавно је просечен сеоски, макадемски пут са циљем да се уз помоћ џипова олакша допремање грађевинског материјала за започету реконструкцију некоколико камених кућа. Кажу да да су неке од тих кућа купили Енглези и један Београђанин. Остале обнављају вековни власници из фамилије Миховић. Преко лета у Горњем Столиву ради и ресторан, који је направљеног на дрвеној платформи, с које се као и целог села пуца нестваран и чаробан поглед на целу Боку, чија лепота посебно долази до изражаја.
Иначе, просецање макадамског пута изазвало силне полемике међу мештанима Столива и међу руководством МТ Столив. Морали си да арбитрирају чак и државни органи. Надлежни из Опптине Котор су „пресудули“ у корист пута.О Горњем Столиву постоји врло мало објављених историскијх извора, што никако не одговара лепоти и значају овог насеља. Отуда су записи попа Сава Накићеновића посебно значајни. Саво није вио обичан свештеник, већ врстан географ, историчар и етнолог. Овај врли сарадник Јована Цвијића, бројних српских гласила у Дубровнику и Београду, и Српске академije наука рођен је у Кутима код Требиња 1882. године. Преминуо у 45 години живота, изморен од затварања у аустријским тамницама током Великог рата. Преносимо занимљив и аутентичан Савин текст о Столиву из 1912. године.
„Село се протеже при мору и у страни, између дубрава од костања. При мору је Доње Столиво, а у страни Горње Столиво… Положај је такав у Горњем Столиву, да, услијед велике стрмени, страшно земље рони, тако, да знају старци, да је било времена, кад на звонику цијели дан о Бадњем дану није било нимало сунца, а данас га има по 1 сат. Положај је Столива такав, да будућ заклоњен косом од Врмца, не грије га зими скоро нимало сунце. Снијег врло ријетко пада, у селу је студено, страда од буре, коју, јер долази од Рисна, зову „Рисанка“. Дувају и југ и западњак, а кишу доноси југ.
Земља за обрађивање је слабе врсте – добра једино за костање… Село у простору има 332 хектара, а порезу подложно 319. – од тога оранице (14 ха), вртови 85, виногради 27, пашњаци 39 и дубраве 154. Хране и живог, и то: говеди 30, оваца 178, коза 17 и свиња 12.
Село се дијели на, Горње и Доње Столиво, који су један од другога у растојању ¼ сата, а спаја их калдрма. У Горњем Столиву све су куће скупа код црвке св. Илије. До ње су најближи Мариновићи (2к), пак за њима Лунић (1), Тошутовићи (2), Миховићи (6), Вујовићи (5), Каштелановићи (2), Зловечера (1), Бошковић (1), Ивановић (2), Дабчевић (1), Жига (1) и Марковић (1). Кроз овај скуп иду два пута, то чине један шиљасти пут, ког је врх код св. Илије, и такав дају распоред овом скупу, кроз који су тракови кута (пута) истодобно улице. Овај распоред чини још да овај скуп изгледа као сто (столови).
Још овдје имају капеле св. Ане и св. Петра. Доње Столиво је покрај мора. Куће се протежу једно 2 км уздуж државног пута и то од Маркова Врта до Верига. Куће су 2-3 у скупу, а гдје је пристаниште лађама, има их више; ту је поштански и брзојавни уред, војска, сијело опћине, неколико крчама и неколико породица; ту су куће све с горње стране пута, само Мариновића ковачница с доње стране пута до мора. Куће иду овим редом од Прчања: Филиповић (1к), Кјепалићи (2), Мариновићи (4), Брајевићи (1), Франовић (1), Батистић (1), Бозић (1), Марковић (1), Радуловић (1), Ивановић (2), Милатовић (4), Шевеља (1), Мирковић (1), Марабут (1), Мустур (1), Хрватић (1), Цико (1), Јакобовић (1) и Бордаш. Имају парохијалну цркву Госпу, а филијалне св. Павла и св. Василију. Државни је пут улица. Свега је у Горњем и Доњем Столиву 166 домова, а становника 347 (православних 48, католика 299).
Столиво је Доње назвато за разлику од Горњега, а Столиво јер сличи столовима положај у Горњем Столиву, гдје су куће…
Занимљив је и део текста Саве Новаковића у коме се говори одакле су и када дошли људи у Столив:
„Вујовићи дошли из Бањана (Херцеговина) има 300г; Миховићи из Арбаније у 16в; Мариновићи из Грбља у 16в. Тошутовићи из Херцеговине око 1710; Зловечера из Конавала има 60г;
Каштелановићи са Превлаке има 200г; Бошковић из Ћеклића има 100г; Ивановић из Црне Горе, има 200г; Дабчевићи из Арбаније у 16в; Жига, не зна се; Лунић, незаконити потомци непознатих родитеља; Марковићи из Ластве Горње има 60г; Хрватићи, незаконити потомци незнаних родитеља; Бардаш из Крањске има 20г; Цико из Котора има 70г; Кјепалић из Пераста има 200г; Филиповић и Бовић не зна се; Бучић из Мориња има 80г; Милатовићи из Црне Горе има 120г; Мостур из Костанице има 100г; Јакобовић и Марабут не зна се; Ђуришић из Пераста има 120г; Брајевић из Херцеговине, има 200г; Батистић из Корчуле (Далмација) има 30г; Миљевић из Залаза (Црна Гора) има 160г; Радуловићи и Мирковићи из Херцеговине има 200г. Сви осим два задња, славе св. Илију или Госпу, док Радуловићи и Мирковићи св. Арх. Михаила. Као што се из горњег види, најстарији данашњи насељеници не досижу преко 300г.“ (Презузето из дела „Бока“ од попа Саве Новаковића Атропогеографска студија – Српски етнографски зборник , књига 20).
Фотографије: Миленко и Искра Васић, Предраг и Реља Савић
