Проф. Саша Милошевић: Басиста са скалпелом!

Пише: Мишо Вујовић

Живот је мистична позорница страсти, лавиринт пожуде, арена жеља оивичена границама дарова коју пробијају упорне будале и неталентовани полтрони, каже између два гутљаја доброг црног вина Саша Милошевић гледајући ме нетремице својим небо плавим очима које украшавају његово округло доброћудно лице.

Вођен Фројдовом максимом да је одрастао онај човек који је ускладио љубав, посао и уживање, живео је “обједињено”, тражећи нове изазове у себи или себе у њима.

Слика може да садржи: једна или више особа и шеширНије се штедео ни у једној професионалној, спортској, уметничкој али ни хедонистичкој дисциплини. Све до близу педесете, када је, признаје, подигао папучицу са гаса мало интензивнијег живота.

У тренутку у наш разговор ненајављено упада мелодија кафанске песме :

“Волео је вино, кафане и жене”, чији стихови добрим делом осликавају живописну структуру мог пријатеља професора Александра Милошевића, еминетног лекара, ученика и блиског сарадника прослављеног професора Саве Перовића познатог по револуционарним захватима у гениталној хирургији још средином седамдесетих година прошлог века. Професор Милошевић као свестрана личност бавио се музиком свирајући бас гитару у групи “Сећања”, постао првак брдско брзинских трка у националној класи, омладински репрезентативац СФРЈ у пливању на 100 метара краул, успешан менаџер Градске болнице у Београду. Данас власник реномиране уролошке клинике “Полимедик” чији је оснивач његов отац, такође лекар.

“Басиста са скалпером” или “ Флојд у операционој сали”, ношен темпераментом боема и хедонисте волео је андреналинске изазове од хируршке сале, кафане, до бравурозних вратоломија на врућим стазама аутомобилских такмичења.

“Свако време носи свој дух, ако је човек испуњен у њему није га за бадава потрошио. Неко је рекао да се деца и старци добро слажу јер имају доста времена. Код мене то није био случај. Од раног детињства сам имао обавезе што се касније наставило кроз разне наставне и ваннаставне активности”. (Смех)

За себе каже да је радохолик са филантропском надградњом:

“Новац је средство за функционисање а не циљ живота што постаје све распрострањеније. Код једних да се гомила код других да преживе. Увек сам давао приоритет животу кога такође нисам штедео. Мој мото је док радим постојим али и живим. Сада наравно мирније. Душа хоће али тело посустаје.

Супруга Олга, шармантна госпођа продорног погледа, енергичне транспарентности, свог животног сапутника описује са дозом васпитног прекора:

“Постоји и мало магловитија страна тако блиставе личности, подједнако силовита јака похотна и еруптивна, малигански набијена и еротски надахнута, као и већина даровитих и распусних индивиуалаца склоних узимању емотивног харача.

Опојен вином и истраживачким практикумом у откривању табуа људске сексуалности, у својој еротској разбарушености постаје несвестан емотивне срче и суза које оставља за собом”, кроз осмех апострофира Олга део садржајног живота овог по много чему специфичног човека.

Слика може да садржи: 1 особаСаша Милопевић потиче из лекарске породице, васпитан по строгим правилима мушког аскетизма, које је наметао његов отац.

“Мајка Олга је били брижна, тиха и пожрвована. Отишла је рано, тек тада сам постао свестан њене величине, али и најсигурнијег упоришта које сваки човек губи одласком мајке. Моја мајка је у сваком смислу представљала темељ куће. И сада ми одзвањају њене речи, савети. Имао сам тридесет пет година када је умрла. Тада сам изгубио део себе, то сам не само емотивно већ и физички осећао. Отац Драгољуб, бивши боксер, искован од спартанског духа, неуништивог материјала подсећао је на официра специјалних антитерористичких трупа. Као већина очева у то време није показивао емоције. Није штедео ни себе ни друге. Од малена сам имао дрил због његовог стремљења да будем први у свему. Ту није било милости.

Моје “челичење” почело је на тренинзима џудоа и каратеа.”

Сашу Милошевића не само да нису привлачили борилачки спортови, већ је имао одбојност за сваку врсту силе, што је подржавала и његова мајка преклињући супруга да од сина не прави оклопника.

“Тада сам се супроставио оцу и захваљујући мајчиној упорности успео да се извучем са струњаче и почнем да се бавим пливањем. Наравно аскетски третман се наставио. Летовања памтим по дугим тренинзима. Отац је седео у чамцу давао инструкције, мерио време, док сам ја пливао поред. Спортски критеријуму у породици били су на највишој лествици. Отац и мајка су освајали титуле у веслању. Упознали су веслајући у четверцу Звезде. Обоје су били врхунски спортисти. Тада је успех био ући у Звезду, а камоли веслати за први тим. Сплитски “ Гусар” је 1952. за пола чамца победио посаду Звезде и пласирао се на Олимпијске игре у Хелсинкију где освојио златну медаљу. Цео четверац Звезде сачињавали људи чије образовање није угрожавано бављењем врхунским спортом. Сви зу завршили факултете. Мој отац и Влада Отовић постали су лекари. Моја пливачка каријера почела је у Партизану и огроман део слободног времена проводио сам тренирајући на Ташмајдану, тако да као гимназијалац нисам излазио због тренинга и школе. Кафана улази у мој живот у време студија. Тада сам интезивирао свирке.”

Саша Милошевић у 14. Гимназији уз пливање почиње да свира у гимназијском оркестру. Крећу журке, дружења, познанства са већ афирмисаним музичарима:

“Сима Симић и ја ћемо се касније окумити. Човек танане душе, шармер баршунастог гласа, суптилни боем и занесењак, нажалост почивши Рођа Раичевић постаће мој велики пријатељ.

Са Симом и Рођом сам основао бенд “Сећање”. Три године наступали смо по матурским журкама у Београду и лети на хрватском и црногорском приморју”, почиње листање албума живота Саша Милошевић.

Слика може да садржи: 1 особа, брада“Лето када сам се уписао на медицину свирали смо у Будви. У исто време у Авали је наступала група “Панонија сет” са Лепом Бреном, претеча “Слатког греха”. Добијем понуду да целе године гостујем са Брениним оркестром по Хилтон хотелима у Африци. Већ сам прежалио прву годину решен да кренем на турнеју, али се изненада појавио отац. Једва сам се исчупао без озбиљних повреде”, кроз смех прича како је медицина очевим убедљивим аргументима победила музику.

“И поред очевог инсистирања да упишем ДИФ 1975.године постао сам бруцош Медицинског факултета. Три године касније почеће моја каријера возача националне класе. Трке су као жене, велика страст и изазов. Није лако у том континуираном лучењу андреналина укротити себе и аутомобил. Веома често машина посустаје пред амбицијом возача. Целокупно слободно време проводио сам спремајући фићу за трке. Мој сервис налазио се на тераси а главни мајсторски помоћник био је оличен у мојој баби Меланији. Она ми је додавала делове док сам склапао мотор. Једном приликом сам са другаром радио мотор испред стана и послао сам га да са терасе донесе делове. Бака је отворила врата он је рекао да сам га послао по радилицу. Узео је са тересе и брегасту. Она, мало слабовида сагињући се да провери шта носи готово га је пресекла питањем: – А где сте понели ту брегасту?, строго га је упитала. Бака не само да је научила механику веч је постала позната у тим круговима. И данас тадашњи асови Паја Комненовић и друштво препричавају анегдоте о њој”, присећа се данас својих аутомобилских дана које је на неки начин обележила ова крхка старица, из лекарске породице одрасла и образована у Бечу где је завршила музички конзерваторијум.

“Очев деда по мајци био је угледни лекар краља Петра. Умро је од тифуса и данас у Крагујевцу постоји улица Николе Коловића. Он је медицину завршио у Бечу, мајчин деда бавио се истим позивом он је студирао у Француској. Моја бака Меланија представљала је оличење чистоте, била је веома образована али никада није умела ништа да сакрије: Зове ме колегиница Цица на кућни телефон бака се јавља, улази у собу и будиме. Реци јој да спавам. – Рекао је да спава-, дословице је пренела моју поруку. То су биле чисте душе”, са сетом се присећа Саша, свог детињства и ране младости.

“Мој аутомобилски деби догодио се на Ушћу. Кренуо сам са десете позиције. Три пута сам се окренуо, у тренутку нисам знао где се налазим, био сам у андреналинском шоку. Имао сам безрезервну подршку асова какви су Паја Комненовић и Влада Славковић. Они су својим саветима и знањем допринели да постанем шампион, мада сам рано почео да возим очев аутомобил најпре уз његово присуство касније сам”, смешкајући се најављује један од својих несташлука насталих из страсти према вожњи.

Имао је непуних седамнаест година када први пут за журку позајмио очеву ладу. По повратку га, због брзе вожње, зауставља патрола народне милиције. Наравно не поседује ни документа “заборављена” кући. Како је одава утисак пристојног младића уместо у станицу привиде га кући на проверу, где га већ чека бесан отац познат и угледан ледан лекар.

-Хапсите лопова украо ми је аутомобил-, почиње да виче спреман да употреби силу и казни преступника, што код полиције изазива сажаљење те га узимају у заштиту, док очев гнев мало не спласне.

“Мој отац је био немилосрдан и ни у једном тренутку није блефирао. Он је искрено желео да будем приведен и санкционисан. Да одговарам за свој поступак. Апсурдно је да сада родитељи својим заштитничким односом готово наводе децу на странпутицу. Наша генерација је поседовала вишак енергије али се незнатан број таг суфицита артикулисао у друштвено деструктивном смеру. Мој отац је реаговао импулсивно, ако се не склоним на време, што сам и чинио, постоји опасност да завршим као Тајсонов спаринг партнер. Једном приликом је страдала гитара, којој је дошла главе моја глава. Једноставно ме њоме опалио по глави. Данас би тај случај завршио на насловним странама. Можда је мој отац васпитно мало претеривао, али ја негујем дубоко поштовање и захвалност према њему. Он је мој највећи узор. Као пулмолог професионално се бавио проблематиком од пупка на горе, али се његов хоби огледао у третману од пупка на доле”, уз смешак евоцира успомене Саша Милошевић, док диванимо у “ Бастиону”, на суво или на води сасвим све једно.

Слика може да садржи: 2 особе, брадаСлажемо се да је вино надахњујући напитак чији ензими буде цео низ рецептора, стварајући склад све три димензије човекове личности. Увек са мером, рекли би медицински љубитељи вина. Хедонисти имају другу диоптрију мерења, страствени љубитељи вина мере укус и јачину, последња група су количински зависници. Закључујемо да смо у златној средини.

“Након завршетка медицине добио сам посао али сам желео да додатно зарадим неки новац. Мој пријатељ је радио на Хиподрому те сам дошао на идеју да увезем киоск у облику поморанџе где би се продавало пиће. Догодили смо се да он лети организује посао и да ми исплаћује проценат од прихода. Зими се ништа није дешавало, нисам одлазио на Хиподром, али чујем да се на Бановим брду појавио идентичан киоск. Одем на Хиподром, киоск нестао. Питам пријатеља где је киоск?

Однео Бата Булаја, каже. Договоримо се да поделимо штету како се не би компликовала ситуација даље. Тај пословни излет отрежњујуће ме определио да се никада више у животу не бавим послом за који се нисам школовао. Млад човек има неисцрпну енергију а идеје само навиру, међутим медициним се може успешно бавити само онај ко се определи целим бићем”, категоричан је професор Милошевић.

“ По завршетку факултета знао сам да ћу се бавити хирургијом. Тај наум се остварио након шест месеци рада на гинекологији примљен сам на Уролошку клинику КЦ Србије где сам спицијализирао хирургију”.

Професор Александар Милошевић не скрива задовољство због успеха професионалном и личном животу.

“Мој најстарији син Драгољуб завршио је машинство, живи и ради на Златибору. Кћерка Ивана је пре 15 година освојила Америку где је постала уважени професор.Син Ђорђе је завршио мастер за дипломатију у Вашингтону и данас ради у струци.

Надам се да ће се најмлађи Јаков определити за студије медицине и наставити традицију. Мој прадеда је био лекар и био би грех да се прекине континуитет те хумане професије у нашој породици.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.