Књига о српским коренима муслимана у Старој Рашкој

Када је један обесни турски паша са војском 1875. године пошао да гуши Босанско-херцеговачки устанак, Алија Малагић, старином из Хисарџика, спречио je паљевину манастира Милешева. Испред окупљених муслимана рекао је, поред осталог: „Честити пашо, немој нам палити ову светињуу којој свако нађе хлеба и мира. Гарантујем да одавде (из манастира) нико није пуцао у војску и твоја сабља, моја глава…“

Пред пријепољским Музејом је необична скулптура, рад вајара Горана Чпајака: мајка Ружица Пејовић из села Орашца код Бродарева, са синовима Алијом и Луком. Фотографију мајке, чији је једна син прешао у ислам, 1919. године снимио је студент Андрија Богдановић.

Трагајући за коренима породица, ова зрнца из живота фамилија записао је Салих Селимовић из Сјенице, професор историје и истраживач прошлости у тек објављеној књизи ужичког „Графичара“ – „Нека презимена и њихово порекло на подручју Старе Рашке“.

-Ово је допуњено издање раније објављене књиге „Презимена“. Уз нове податке наводим 900 презимена са око 3.500 имена, посвећујући више пажње Сјеничко-пештерској висоравни. Истраживање је трајало десетак година, почев од архива и музеја, затим у литератури и периодици, до обиласка Пештера, Бихора, Лимске долине, а и околних градова – истиче аутор.

Мајка Ружица са синовима Алијом и Луком, скулптура пред пријепољским Музејом/Фото Д. Г

-Често се говори и пише о постојању српских и муслиманских презимена. А, у ствари, постоје само словенска са извесним варијантама, грчка, латинска, романска, германска, хебрејска, арапска, турска, персијска презимена која су настала из имена у тим језицима. Сва она, без обзира на то из чијег су језика, у преводу имају слично или исто значење – подсећа истраживач Селимовић, откривајући честе промене станишта народа, те правце сеоба…

Овуда су још у римско доба водили важни трговачки и војни путеви, као и за време турске владавине, а крајем 19. века простор некадашње немањићке државе постао је коридор између Србије и Црне Горе, око кога су се отимале Турска и Аустро-Угарска. Селимовић подсећа да је становништво, без обзира на верску припадност, због укрштања интереса великих сила и због честих ратова и буна, било у сталној неизвесности, имовинској, па и животној несигурности.

Српско становништво је у Великој сеоби, после Бечког рата 1683-1699. прешло Саву и Дунав. На скоро пусту Пештер и у Полимље досељавају се Клименти, а касније и друга малисорска католичка племена. Аутор у књизи наводи да се нешто касније досељавају српски православни и делимично исламизирани Васојевићи, Кучи, Бјелопавловићи, Пипери, Ровчани, Морачани, као и многи други из Херцеговине. Православне породице из брђанских племена населиће Полимље, Бихор, Колашин, Сјеничко-пештерску висораван, Златибор, Моравицу, Голију…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.