Прича о ајвару и Патријарху
Наизглед, прича са чудним насловом. Није, верујте.
Дакле, возим ја тако раном зором јуче из Дервенте ка Зворнику, преко Тузле, путем који обесхрабрује и најодважније. Камиони, колоне возила, гужва, касабе са минаретима који цепају небо, ограничења и радари. Никад стићи. Куд кренух. Али, одмах управих поглед ка кеси у подножју сувозачевог седишта без сувозача, дрма се ауто, звецкају тегле као алармни систем. Не клони духом, још мало и ајвар ће стићи на одредиште. Далеко, брате.
И стижем коначно на освећење храма Рођења Богомајке, пролазим све полицијске пунктове, пуштају сироту игуманију да приђе што ближе паркингу, али касно Марко на Косово стиже. Куд баш сад, сестро, овуда само назад можеш, стиже председник. Шта ћу, ротације на сто метaра из супротног правца, нема се куд него у рикверц па у страну магистрале, где паркирах поред браће полицајаца и онда ужурбано у цркву.
Глас познат са разгласа, мој отац се чује, из олтара. Патријарх освештава храм. Улазим у прекрасну Богородичину цркву кроз барикаде окупљеног народа који сија од радости. Прва посета градићу Зворнику Патријарха српског после деведесет година. Последњи пут беше то када су ту заједно служили Патријарх Варнава, Свети Николај Жички и Свети Петар Дабробосански. И тако историју исписасмо сви који смо се ту јуче били затекли, шта рећи него заиста прелеп осећај свејединства и тријумфа православља.
Али, то није поента ове мале приче. И какве везе има мој домаћи ајвар са свим овим? Па и нема. Али и има, јер је намењен српском Патријарху. Немогућа мисија. Међутим, нема предаје. И кад окренусмо славски колач, и све се сврши, и ВИП гости нестадоше, шаљем поруку свом добром Владици. Како да испоручим ајвар Геронди, Владико? Помагајте. И одговор шаље Владика Фотије, ко лебац добри. Ајде, пожури, сад је моменат, ту и ту смо.
Крећем тек после пола сата, јер као за инат нема сигнала и касни порука. Улећем испред хотела, полиција преусмерава да не стајем. Извини, брате, Владика ме шаље да уручим нешто Патријарху. Онда може. Шпалир ВИП аутомобила са ротацијама већ спреман за покрет. Није ваљда, куку мени. Закаснила. Брже боље зграбих кесу, ајвар звецка, сви у чуду ко је ова. А прозор првог аута у колони спушта се и рука као живе мошти поче да ме благосиља.
Позната рука, већ тридесет година уназад, откад ме Бог удостојио да упознам мог духовног оца. Где си, Герасима? А осмех као сунце. Љубљени отац зауставио колону да ме не растужи. Ево мало ајвара, извините, Геронда. Пољубих му руку, разменисмо још неколико речи, отац ко отац, и колона најзад креће. Машу сви, чак и премијер, и браћа полицајци, који капирају и као да кажу: заслужено, после толико мука стиже и ајвар на своје одредиште и ономе коме је и био намењен.
Кад је нешто од срца, увек нађе свој пут.
