Одлазак великог ерудите и рођеног господина

Уместо свеће воштанице за Николу Миркова (1946 – 2023)

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Ерудита и велики (рођени) господин, библиофил и дугодишњи директор РТС Никола Мирков преминуо је јуче у 76. години.

Реч ерудита као синоним за ученог, образованог, начитаног човека, склоног дубоком размишљању, дедукцији и контемплацијим, као да је створена по мери и лику Николе Миркова.  Као непоправљиви библиофил Никола је био и учен и начитан,  али  превасходно велики човек из чијег сваког потеза је исијавало господство и достојанство. Када ниси знао неки  историјски податак, биографију неког писца,  нешто из филозофије или уметности, слободно си могао питати Николу.

Он је увек са пуно такта и стрпљења, без трунке надмености делио своје знање, поштујући и туђе незнање! Подучавао  је и саваетовао на најфинији начин.  Наводио на критичко размишљање и логичко закључивање, на тако ненаметљив начин да си морао да му скинеш капу и да му, на тај начин искажеш неизмерну захвалност и  поштовање. Увек сам  се питао, како  он познаје  толике силне  области?  А он  би  говорио да су читање и књига основ знања! Зато је имао библиотеку од 10.000 књига. Због истих је и  живео на селу, да би их у миру читао!

Знао је да буде несибичан, да помогне и одради неке велике ствари за друге,  без тежње да се експонира и доказује. Захваљујићи  његовој обилатој  помоћи рехабилотовао сам Анатолија Ивановића Прицкера, највећег српског издавача између два сетска рата. Био сам фасциниран када ми је Никола набрајо шта је све објавила Ивановићева „Народна просвета“. Знао је све едиције и још хиљаде других књига које је Анатолиј Ивановић подарио српском роду.  Интересовао се за судбину Анатолијевох потомака који су били у егзилу, у Јужној Америци. Био сам срећан, што сам му  о томе могао дати ваљане одговоре, и тако додати још понешто у непресушни извор Николиног знања!

Никола је уз све то био невероватно поштен и честит  човек. Човекољубље се код њега подразумевало.

Рођен је 15. маја 1947. године у Београду. Завршио је Економски факултет у Београду.

У Радио Београду је од 1971. године  био  новинар, уредник  информативног програма.   Са неколицином најближих сарадника смењен из политичких разлога 1991. године. Никола је био  принуђен да 1992. године напусти РТС, а убрзо потом и земљу, због притисака и прогона. Три године провео је у иностранству, вратио се у октобру 1996. и радио као слободни новинар у Медија центру.

Пре него што је 2006. изабран за директора ТВ Београд био је уредник Програма 202, уредник Културног програма РТС, главни уредник Првог програма радија и директор Радио Београда. На дужност директора ТВ Београд први пут је изабран 2006. и поново у октобру 2010. године.

У Радио Београду је био аутор неколико култних, уједно и најслушанијих емисија, као што је био Магазин 439.

За вршиоца дужности РТС-а изабран је 29. октобра 2013. године, након смрти Александра Тијанића и ту функцију обављао до 5. маја 2015. године када је за новог директора РТС изабран Драган Бујошевић.

Као творац емисије „Заборављени умови Србије“ обагатио је српски нацинални идетитет подсећањима на неоправдано заборављене великане.  Наш последњи разговор односио се на стрељање у Ваљеву, 1941. године – Александра Мишића, сина војводе Мишића и Ивана Фрегла, Словенца из Фара, код Мариобра, официра у Дражином штабу.

Питао ме је:

„Зашто је Фрегл тражио да командује стрељачким стројем, а Алекснадар да му одвежу цокуле, којима  је гађао војнике са упереним  пушкма?“

А , онда ми је  и одговорио :

„Да би погинули као поносни официри, без  предаје,  у борби!“

Надао сам се, да се и Никола неће предати, али Божија воља је била друкачија! Зато овај  текст  прилажем као свећу воштаницу човеку који се толико залагао за исправљање историјских  неправдини, за владавину културе, за уметност и уметнике  и за нормалну и поштену  Србију,  у којој ће царовати знање  и иситинске вредности, а не кич и примитивизам!