Учите српски, да знате ко сте и одакле сте!
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгубили језик, земљу и душу. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. После изубљеног језика нема народа, Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Тамо где се још глагољи и гдје се још као стари златник, обрће наша ријеч, знај чедо моје да је то наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају.
Овако је о свом језику и роду говорио Стефан Немања, велики жупан Рашке, родоначелник династије Немањића и отац Светог Саве. Реформатор српског јетика Вук Стефановић Караџић имао је обичај да каже да је “језик хранитељ народа и докле год живи језик, дотле живи и народ”.
Речи ових великих и умних људи можда више него икада могле би да се односе на српску децу која не живе у својој отаџбини и земљи одакле потичу њихови родитељи. Она су изложена погубном процесу асимилације у земљама у којима живе и ако не науче српски језик и ћирилицу, могу лако да забораве на свој национални идентитет, корене, да не спознају веру, традицију и обичаје својих прадедова и српског народа.
Негујући свој језик у дијаспори деца развијају осећај припадности, а са друге стране чувају своје корене и културу. Свако учење матерњег језика у дијаспори је од изузетног значаја за родитеље и њихову дечицу. Схватајући значај учења матерњег језика, историје и културе отџбине наше власти дуги низ година, у границама совјих могућности, организује допунску наставу на српском језику. На том племенитом послу посебна је активна и Српска православна црква, која од Аљаске до Перта у Аустралији у парохијама, где има српске деце, организује наставу на српском језику и ћирилици.
Нажалост, у овим активностима има пуно неразумевања и незаинтересованости родитеља за овај вид образовања њихове деце и на тај начин несвесно их гурају у загрљај државе у којој живе. А подршка активностима у дијаспори, које негују српски језик и културу, од кључног је значаја за очување идентитета и српске културе ван граница матице. Процене говоре да се најмање милион наше деце суочава са проблемима учења матерњег језика
У многим градовима света постоје допунске школе у којима деца могу да похађају наставу из српског језика, по утврђеном програму и уз помоћ наставника из Србије. Неке од тих школа имају већ вишедеценијску традицију, као што је српска допунска школа у Берну у Швајцарској, која је са нашом децом ради више од четири и по деценије.
Школе су углавном организоване при нашим амбасадама или конзуларним представништвима, а у многим градовима САД и Канади и Аустралији школе организују црквене заједнице или различита удружења и клубови Срба у дијаспори. Проблем је што су школе углавном у престоницама или срединама где је српска заједница многобројна, тако да они који живе ван тих центара морају да прибегну другим методама.
Зато нису лоши предлози да се деци набаве књиге на матерњем језику, прилагођене њиховом узрасту и интересовању. Доста дечијих књига штампа се на ћирилици, па ће на тај начин деца вежбати и наше писмо. Постоји списак званичних уџбеника српској језика за дијаспору на сајту Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, али и било која дечија књига прикладног садржаја може да помогне родитељима, дазнатно унапреде дететов фонд речи, читање и разумевање матерњег језика.
Као што многа деца у Србији већ у предшколском узрасту уче енглески језик, јер су изложена цртаним филмовима и другим забавним садржајима путем телевизије или интернета, тако и деца у дијаспори могу на овај начин да побољшају свој српски језик. Деца из дијаспоре током летњег распуста српски језик могу да уче и у отаџбини у камповима који се специјално оргнизују за њих, а постоји и могућност да га уче и преко Скајпа. Такав леп пример имамо из Ниша, који већ другу годину заредом држи часове матерњег језика преко ове интернет мреже.
Допунске школе у Швајцарској и Немачкој, нешто касније и у другим државама, основала је својевремно некадашња заједничка држава СФР Југославија. Настава на српском језику је настављена у организацији Министарства просвете новонастале државе СР Југославије и после распада СФР Југославије. Нешто касније за Допунске школе била је надлежна Државна заједница Србије и Црне Горе. Данас је за организацију и руковођење школама одговорно Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије у Београду уз свесрдну подршку Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије.
У свежем сећању су нам бројни проблеми у организацији допунских школа, које су све до недавно биле права пасторчад државе Србије. Проблема је било безброј – од ранијег вишемечног кашњења плата за наставнике које је делегирао Београд, преко често лошег избора наставника. Ипак, како тако, школе су радиле. Поред редовне наставе, наставнице и наставници су спремали ученике и за наступе на две велике годишње академије – Светосавску и Видовданску. Активисти који су помагали рад школа, па и сами наставници, су безброј пута свим министрима просвете од 1991. године до недавно слали позиве да дођу на ђачке академије и да се кроз директне контакте са родитељима и ученицима упознају са тешкоћама и потребама школа.
На све те позиве све до недавно није се одазвао ниједан министар или његов заменик. Именовањем новог министра просвете, науке и технолошког развоја Младена Шарчевића, тврде координатори у допунским школама у Европи све је кренуло на боље! Ипак, морало би се још више учинити на популаризацији овог вида образовања како би се што више омасовио. У европским допунским школама сада наставу српског језика похаћа тек нешто око 5.000 малишана. Према слободној порцени, укупно у целој дијаспори српски учи свега око 10.000 наше деце. Само масовношћу и много већом заинтересованошћу родитеља може се зауставити погубни процес асимилиције српске деце рођене ван Србије.
Кроз серију текстова које смо дали на страницама портала „Тамо далеко“ и које припремамо нарединх дана у оквиру пројекта о допунским школама за српску децу у дијаспори, који суфинасира Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије, покушаћемо да дамо допринос промовисању идеје о неопходности очувања српског јетика, чирилице, наше вере, историје, обичаја, културе, традиције и уопште националног идентитета и корена.
Насловна фотографија: Деца српске школе „Никола Тресла“ у Нијагара Фолсу на излету у Милтону