Српски патријарси и Карађорђе у Великој Плани

У граду Велика Плана одсликано је неколико зидних мурала, који привлаче пажњу пролазника. Сликање мурала финансирала је Општина, преко Туристичке оеганизације.

У последњих неколико година у градовима, па и селима, широм Србије шири се мода да се по зидовима сликају портрети познатих личности.

Знани и незнани уметници сликају све и свакога. Од познатих и актуелних спортиста и политичара, преко знаменитих личности из српске историје, до највећих криминалаца, ријалити звезда и сличног друштвеног шљама, од којих су, на срамоту свих нас, телевизије са националном фрекфенцијом, штампани медији и друштвене мреже направили својеврсне хероје и узоре српској омладини.

Та мода је стигла и у Велику Плану. Али, за разлику од многих других градова и општина, ова општина, која се налази на размеђу Поморавља и Шумадије, нема ни један мурал којег би требала да се стиди.

Свих шест мурала насликаних у овом граду налази се у главној улици, која носи име Милоша Великог.

Пет мурала је на улазу у град из правца Смедерева, на потпорним зидовима код подвожњака испод железничке пруге.

На десном зиду, један до другог, налазе се изузетно лепо урађени портрети двојице српских патријарха, Павла Стојчевића и Иринеја Гавриловића. Висине су четири а ширине два и по метра.

Одмах крај њих насликан је мурал вође Првог српског устанка Ђорђа Петровића Карађорђа, који је убијен у Радовањском лугу, десетак километара од Плане.

Вожда Карађорђа и његовог пратиоца и писара Наума Канара, у колиби Драгића Војкића, у селу Радовању, убио је Никола Новаковић иу ноћи између 25. и 26. јула 1817. године, секиром, на спавању.

Он је мртвом вођи прве српске револуције одсекао главу и њу, заједно са оделом, које је скинуо са убијеног и његовим стварима, предао организатору убиства смедеревском војводи Вујици Вулићевићу. Вулићевић, који је био Карађорђев кум, је тај несрећни „товар“ послао у Београд, другом вождовом куму Милошу Обреновићу.

Глава, опрана од крви, је један дан стајала у конаку кнеза Милоша, преко пута Саборне цркве, положена на бели тањир а сутрадан однета београдском везиру. Везир је главу вратио Милошу, који је нашао касапина и наредио му да са ње скине кожу.

Након што је осољена и испуњена памуком и сламом, кожа је послата везиру, који је исту послао у Цариград, где је по наређењу султана била истакнута на бедему, пред сарајем.

Глава је украдена са бедема. Није познато ко је то учинио. Остало је предање да је то учинио неки Грк.

Вождова лобања је покопана поред Саборне цркве, да би 1819. године била пренесена у Тополу и сједињена са Карађорђевим телом, које је извађено из гробнице у Радовањском лугу и такође пренето у паланку на Опленцу.

Кнез Милош и Карађорђе су се окумили кад је вожд крстио његовог првог сина и дао му име свог оца – Патар. Дечак је умро док се са мајком Љубицом крио у збеговима на Јелици и другим планинама тог дела Србије. Сахрањен је у манастиру Никоље, у Овчарско-кабларској клисури.

Са друге стране улице, преко пута у српском роду омиљених црквених великодостојника, плањанска ликовна уметница Андријана Симовић насликала је композицију црвенокосе девојке са Мораве, са реком и старим мостом, који су неки похлепни и неодговорни људи, пре деценију и по, размонтирали и – продали као старо гвожђе.

Свих пет мурала су дело академске сликарке из Велике Плане Уне Николић и њеног колеге из Шапца Ђурађа Стевановића.

Две стотине метара даље, на згради која се налази поред седишта СПС-а, читавом ширином спољашнег зида, непознати уметници насликали су композицију која се састоји од три једнака дела.

На првој трећини, на подлози црвене боје, насликан је бели малтешки крст, у средини је српска тробојка а на последњој трећини портрет легендарног ратног команданта Војске Републике Српске, уз који су ћириличним словима, у три реда, у бојама српске тробојке, исписане речи: Ратко Младић, српски херој!