Последњи вапаји Дивне Вековић за српско помирење

Пише: Никола Милованчев

Књижевни рад др Дивне Вековић (1886-1945), прве жене љекара у Црној Гори, и прве жене у Црној Гори која је докторирала на филозофском факултету, није довољно истражен. Највише се писало о њеном преводилачком раду, посебно о првом преводу „Горског вијенца“ на француски, који је штампан у Паризу ратне 1917. године. Осим тога, чешће се спомиње и превод на француски „Српских народних пјесaмa“ (»Contes populaires serbes«) Вука Стефановића Караџића, који је објављен у Паризу 1934., са предговором Мирослава Спалајковића. Наводе се и Српско-француски рјечник, Француско-српски рјечник и „Француска граматика“ Дивне Вековић (Париз, 1916).

Невјероватна је чињеница да књига Дивне Вековић „Призори из српског живота“ („Scènes de la vie serbe“), објављена у Паризу 1931. године, није преведена на српски језик. И не само то: по расположљивим каталозима, ниједан примерак ове књиге није  евидентиран ни у једној библиотеци на подручју бивше Југославије. Зато ћу се послужити чланком „Једно књижевно дело о нашем страдању у прошлости на француском језику“, објављеним у београдском дневном листу „Време“ 24. априла 1931. Париски дописник „Времена“ је тада записао да је Дивна Вековић издала: „..један позоришни комад из српског живота. Г-ца Вековић приказује у овом комаду сву трагичност борби које су Срби водили противу турског угњетавања године 1878. и 1898….Предговор за ову књигу написала је позната француска књижевница г-ђа Жилиета Адам. Г-ђа Адам вели: Ако је икада један народ претрпео незаслужене патње онда је то случај са Србима.“ Наведена је и информација о извођењу тог дјела Дивне Вековић: у Паризу, у извођењу чланова позоришта Одеон („са много успеха“, у просторијама Школе за високе социјалне студије), и у Ангулему, у извођењу ученица тамошње женске учитељске школе.

Књижевни рад ове ауторице се ређе спомиње; а не знамо ни да ли је неки од њених рукописа сачуван. Наиме, није познато шта је било са личном заоставштином Д. Вековић у Француској. Она је 1939. дошла из Париза у Југославију на прославу 550. годишњице Косовске битке али се због окупације Француске тамо није више враћала; превише је вољела француски народ да би пристала да живи у Паризу окупираном од нациста. А затим је рат стигао и у Југославију, априла 1941. Одмах по завршетку рата, маја 1945, ову лекарку и српску књижевницу су титовци убили на мосту у месташцу Зидани Мост, у Словенији, и бацили у Саву.

Др. Дивна Вековић се бавила не само књижевношћу, и преводилаштвом, већ и етнографијом: 1936. је Етнографско друштво Париз објавило њену студију о народним ношњама Скопске Црне Горе („Costume national de la Tzrna Gora de Skoplyé“). И овај етнографски рад би требало превести на српски језик.

Током Другог свјетског рата, Д. Вековић је била на српским националним позицијама, на страни монархистичке опције, као и већина Васојевића. Тачно је да је она „ватрено пропагирала идеју југословенског јединства“, као што је то 1931. записао париски дописник београдског листа „Време“, али 1941. није могла прихватити лажно југословенство врха Комунистичке партије Југославије. О њеном животу и раду током Другог свјетског рата се мало зна. Зато је драгоцјен чланак Дивне Вековић објављен у београдском „Српском народу“ 22. јула 1944, на који сам наишао прегледавајући српску ратну периодику; вјероватно се ради о њеном посљедњем објављеном чланку. У тексту ауторица износи тужне утиске из посјете манастиру Милешево, на Ивањдан 1944. Чланак је непознат нашој јавности, па га преносимо у цјелости.

Из текста је видљива вјерска толерантност, као и хуманизам ауторичин: она осуђује злочине „Мошиних бандита“, али болно вапи за српским помирењем и пише: „Свети Саво, иако смо грешни, и ако смо те овако занемарили, опрости нам! Спаси и уједини још једном српски народ! Измири закрвљену децу, као што си измирио Стевана и Вукана, Радослава и Владислава! Поврати Твојој српској цркви, залутало Твоје стадо!“.

Чланак из „Српског народа“ осликава искрену вјеру Дивне Вековић. Она са жалошћу констатује: „Двадесет и више година било је богатство и раскош у Југославији. Женска удружења поседовала су милионе. Зар се не нађе ни једно од њих да посвети овом најсветијем нашем месту мало пажње? Па, зато нас Бог и заборавља! Зато и долази ова казна на наш народ, ово братоубиство, ово зло са сваке стране! Похулили смо на Бога! Пренебрегли смо нашег Врховног Ујединитеља и презрели Његов Гроб! Срамно!…

Дакле, Д. Вековић је и реална, она нема илузија у погледу посрнућа српског у југословенској Краљевини 1918-1941.

Занимљива су и промишљања у чланку о историјату манастира Милешево, као и о Св. Анастасији, мајци Светог Саве.

Злочинци не само да су мучки убили љекарку и књижевницу Дивну Вековић и бацили њено тијело у ријеку Саву, они су покушали да сакрију мјесто и датум смрти. Зато се и данас углавном наводи нетачан податак да је Д. Вековић умрла 1944. године, а не истинит, да је то било послије завршетка Другог свјетског рата, средином маја 1945. Задња која ју је видјела живу била је (по наводима Милије Пајковића у „Гласу Холмије“) њена братаница и штићеница Косара Вековић, коју су уочи злочина отели из Дивниних руку.

Слава и хвала Дивни Вековић на ономе што је за свој народ учинила. Да ли ће доћи вријеме, да јој се њен народ и једним спомеником одужи?

Дивна Вековић: Милешево. Ивањ-дан 1944. године

Пролазећи друмом од Сјенице до Пријепоља, кроз један врло леп крај, спуштајући се ка лимској долини, путник се нагло и са чуђењем окреће на десно ка једном гигантском кршу који се пење у небо, а на којем леже рушевине неког старог града. До њега се диже танко минаре једне беле и уљудне џамије. Лепо место. Величанствен поглед!

Тек што се око мало занело тим призором, а путнику се намеће други још величанственији. У најживописнијој долини, испод једне врлетне стене, бели се, као лабуд, у једном свестраном зеленилу, манастир Милешево.

Милешево! Сва наша историја, све вековне патње, све жртве и сва херојства, дуж дугих времена, буде се у памети! Милешево Светог Саве!

Како сам весело изашла из аута, код моста на речици Милешевској, одакле један пут иде ка Пријепољу, а други за Милешево. Хтела сам што пре доћи да се поклоним славном гробу великог творца и оснивача српске цркве. Са узбуђењем ушла сам у опустелу порту, где ме калуђер љубазно дочекује и даје нека објашњења. Он прича, а ја се губим далеко у времена Св. Саве, у оно славно доба када је у овом делу наше земље, у Старом Расу у лимској долини, цветала култура и био напредан и јак државни живот. Сведок је овај лепи манастир, на јединствено дивном месту, на самом ушћу речица Милешевске и Косатичке. Са југа и севера налазе се омалени брежуљци, обрасли храстовом шумом. На истоку, дижу се к небу рушевине града и џамија које сам видела мало пре. То је Хисарџик, муслиманско село, чији становници, по причању мештана, одувек су били примерни људи и у коме се налази најлепше и најразноврсније воће. Испод саме развалине тече лековита вода, звана „САВИН ИЗВОР”. Североисточно од манастира, стрчи висока стена, на врху које се види неко мало утврђење. То је Титеровац, поврх којег пролећу огромни орлови. Позади њега пружа се тамни Златар, планина пуна мистерија и тужних успомена. Пролазећи Златар, идући за Србију, нестао је 1942. године бивши народни посланик, Милутин Јелић, директор подгоричке гимназије, а један од најбољих и најенергичнијих националних бораца и првака из Васојевића. У подножју те тамне планине, чији врхови, покривени борјем, чувају многу тајну, погинуо је такође од бандитске и комунистичке руке игуман овог светог манастира, Нестор Тркуља, чији гроб се налази са десне стране цркве… Западно, све долином Милешевске реке, на 7-8 км пружа се Пријепоље и валовити Лим.

Са највећим пијететом улазим у ову чувену богомољу. Клањам се понизно гробу оног који остави царску порфиру па обуче скромну ризу! Леп пример самопрегора и побожности, овај пример нашег великог Господара и Светитеља!

Гробница, то јест место где је она била, налази се у десном краку крста, јер је црква, романског стила, у виду крста. Првобитно, она је била врло мала, и изгледа подигнута нарочито да се ту пренесу мошти Св. Саве из Трнова.

Чудна је и мучна историја овог светог манастира.

После славног и цветајућег доба за време Немањића, чији је центар државе био баш овде, у овом лепом Старом Расу, долази пропаст после Косова и вековно ропство. Под Отоманском царевином гину све народне рукотворине и умотворине. Сагоревају књиге, руше се школе и манастири, уништавају се уметничка дела, спаљују се чак и српски светитељи, као што је случај са Св. Савом! И Милешево, остало пусто више од стоседамдесет година, доживело је унакажавање и уништење његових уметничких дела. То се види по свему: гробници нема трага, до само један мали део при земљи (калуђери су је заменили са дрвеном); јединствене фреске, чији остаци се још виде по зидовима и сводовима, избодене, измрцварене готово свака.

Чим се уђе у цркву, на мала северна врата, одмах с леве стране, фреска претставља оригиналну слику Св. Саве у белој одежди, украшеној крстићима. Он има тонсуру на глави, као што то носе католички свештеници, знак да је тада, док није било поделе цркве, и наше свештенство, при рукоположењу, добивало тонсуру.

Ту су око њега славни Немањићи: пред њим, стари Св. Симеон, а позади Стеван Првовенчани са Радославом и Владиславом. Овај последњи носи у десној руци слику своје задужбине. Нема Св. Анастасије!… Да ли није то она, у оној изванредно лепој фресци изнад гробнице, за коју се мисли да је Св. Богородица која води краља Владислава са својом задужбином ка Христу-Цару? Ја сам уверена да је то мајка Св. Саве, која бди над сенима свога великог и Славног Сина. Јер не верујем да би њу, ту нашу прву светитељку, уметник заборавио баш у манастиру где ће до краја света почивати наш први и сјајни Учитељ, Св. Сава… Била то Св. Богородица или Св. Анастасија, фреска је одлична, доста добро очувана, складних боја и са јединственом композицијом. Изнад ње друга светла слика: „АНЂЕО ЈАВЉА ДА ЈЕ ХРИСТОС ВАСКРЕСАО”. Ове фреске заиста откривају великог уметника који их је израђивао. Не мању вредност има и слика изнад десне певнице: „ТАЈНА ВЕЧЕРА”.

Све ове фреске, а има их још доста, јер испуњавају зидове и сводове, зачуђено гледају ретке посетиоце. Нису ови стари Свети Оци, Св. Енуфрије, Св. Макарије и други, чије браде иду до испод појаса, навикнути на ову самоћу. Видели су они овде, кроз векове, масе побожног света, нарочито онда када је ту становало више од четири стотине калуђера и када се млеко са Златара преливало чунком са врх Титеровца до манастира! Навикли су ови свеци такође да виде цео српски народ од Бијелог Поља, Пљеваља, Сјенице и Прибоја да се прикупи на дан манастирске заветиње, Св. Јована. Тада је бивао велики сабор и цео дан се играло и певало… Ове године био је тужан тај дан! Можда десет до двадесет особа ишло је за литијама! Беда! Рат! Невоља!… Калуђер прича, он сам и служи и даје одговоре. Да ли се човек налази негде тамо у афричком Хогару, међу незнабошцима?

Изузев ове живописе, манастир је пуст. Чираци су бедни. Коло или венац за свеће, што виси у средини, пред великим дверима, мало, сиромашно. Кандила проста. Иконостас садржи обичне иконе, без икаквог укуса и ни мало вредности. Жалосно? Жалосно? Бар ове ствари нису пљачкаши однели! Двадесет и више година било је богатство и раскош у Југославији. Женска удружења поседовала су милионе. Зар се не нађе ни једно од њих да посвети овом најсветијем нашем месту мало пажње? Па, зато нас Бог и заборавља! Зато и долази ова казна на наш народ, ово братоубиство, ово зло са сваке стране! Похулили смо на Бога! Пренебрегли смо нашег Врховног Ујединитеља и презрели Његов Гроб! Срамно!…

С поља, око манастира, и ту пустош. Стара дрвена кућа, лепог моравског типа, је једина која привлачи око. Нови конак личи на касарну. И он пуст, опљачкан. Од школе – згариште, благодарећи носиоцима културе Мошиних бандита. Ограде обаљене, погорене. Држи се још у животу зеленило и у башти и у околини. То је и најлепши и најскупоценији украс. Али то је сам Бог даривао!

Рекла сам да је чудна историја манастира. Прво време богатство, раскош, блесак и сјај. После Косова ропство и пропаст. Сеоба под Чарнојевићем доноси пустош и беду. Затим долази неко опет боље време, бољи живота са патријархом Макаријем Соколовићем, чији брат, чувени турски свемоћни везир Мехмед-паша Соколовић, даваше неке повластице српском народу. Тако је тада и Милешево имало неко време чувену своју штампарију. У новија доба, балкански и светски ратови дају Милешеву новог полета и рада. Ту се отвара основна школа, подижу се велики конаци, са луксузно намештеним собама за Краља, за Патријарха, за виђеније госте и обичне пролазнике. Овај рат и братоубилачка борба доводе у ове свете зидове разне војске.

Све су војске прошле туда, боравиле око цркве без икакве повреде. Једини су били бандити, звани комунисти, који се нису бојали ни Бога ни Св. Саве, те су сав намештај и сву имовину попљачкали, понели, а старог игумана стрељали!

У књизи посетиоца видимо разна имена, страна и наша. Интересантно је, да је у врло кратком времену, један за другим, прошао ту четнички војвода Павле Ђуришић па комуниста Пеко Дапчевић. Два контраста: први вера, а други невера!…

Излазећи из овог светог кутка, место радости коју сам обично осећала, када сам обилазила друге манастире, као на пример Жичу или Љубостињу, ја сам била тужна, претужна. Изгледало ми је, да су и сени Св. Саве биле оне сетне, невеселе, видећи како му се стадо, о којему се толико бринуо, распарчало на комаде! Да ли смо ми Срби свесни тога?

Свети Саво, иако смо грешни, и ако смо те овако занемарили, опрости нам! Спаси и уједини још једном српски народ! Измири закрвљену децу, као што си измирио Стевана и Вукана, Радослава и Владислава! Поврати Твојој српској цркви, залутало Твоје стадо!

Дивна Вековић

Насловна фотографија: Горски вијенац на француском језику, превод Дивна Вековић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.