Поново Петра Лубарду крсте као Црногорца

Славни српски сликар из Црне Горе, Петар Лубарда, и даље је личност о коју се грабе многи, а понајвише креатори и поклоници дукљанског идентитетскг инжењеринга.

Једна од њих је и актуелна министарка Маша Влаовић која је, прије неколико дана, говорећи на отварању изложбе „Лубарда“ у Музеју савремене умјетности у Скопљу, истакла да је Лубарда утицао на генерације умјетника и развојне путеве црногорске и југословенске умјетности, чинећи га тако и црногорским и југословенским сликаром, али само не српским, што је он, заправо и био.

У прилог томе је и писмо које је Лубарда 18. марта 1971. године написао члану одбора за приређивање изложбе у Паризу.

Лубарда је у том писму замолио члана Одбора за приређивање „Југословенске изложбе кроз векове“ у Паризу која се одржавала од 2. марта до 17. марта 1971. године да се на првој идућој сједници Одбора његово писмо прочита.

„Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом „Сумрак Ловћена“, датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1. Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке“, навео је он у писму.

Иначе, у званичној биографији Лубарде се наводи да је по националности Србин, рођен у Црној Гори, у мјесту Љуботињу.

Петар Лубарда један је од најзначајнијих српских умјетника и највећи сликар са ових простора који је својим стваралаштвом обиљежио одредио токове сликарства друге половине 20. века. Модернист, одлучност израза и стваралачка снага одредили су му историјски пиједестал који га сврстава међу најдаровитије и најутицајније уметнике.

Његов став био је чврст и када је у питању идентитет, културно наслеђе и припадност народу – који би данас многи радо изманипулисали, али не могу.