Поглед на рат Јерменије и Азербејџана

Јерменија и Азербејџан од јутрос су у рату. Сукоби су избили у спорном региону Нагорно-Карабах, који Азербејџан не контролише још од 1994. године. Из овог дела света током целаг дана стижу опречне информације о војним операцијама, две стране оптужују једна другу за изазивање сукоба, на обе стране проглашено је ратно стање, Јерменија је објавила општу мобилизацију… Са терена стижу подаци о стотинама мртвих, помиње се 200 убијених азербејџанских војника, док јерменска страна признаје губитак од 15 војника.

Шта се стварно дешава између Јерменије и Азербејџана, ко је започео сукоб, какви су изгледи да се окончају, ко би могао да извуче дебљи крај. Да ли постоји могућност ширег сукоба, каква је позиција Русије, која је наклоњенија Јерменији и Турске која отворено стаје на страну Азербејџана? На нека од ових питања одговор у коментару под насловом „Нови сукоби Азербејџана и Јерменије – перспективе“ даје Александар Ђокић аналитичар из Москве. Његов текст са Фејсбука преносимо у целини:

 

Пише: Александар Ђокић

Јутрошња ескалација сукоба у Нагорно-Карабаху представља продужетак летошњих борби које нису довеле у питање статус кво. Сада је главна недоумица која од две стране, или њених савезника стоји иза ескалације, јер од тог одговора зависи даљи развој ситуације.

Пошто обе стране оптужују једна другу за агресију, а такође у томе уверавају и Русију, званичног одговора не може бити. Могу се, међутим, наћи и аргументи који би потврдили оба наратива. Можемо их анализирати, супротставити и погледати аргументи чије стране имају већу тежину.

На први поглед, због цивилизацијских веза, али и анимозитета јасно је да српска јавност а приори стаје на страну Јерменије, а против Азербејџана и Турске. Навијање ни на који начин не утиче на реалност, а и не изискује пуно труда. Мислим да ни Јерменији, ни Азербејџану моја подршка или осуда ништа не значе, па у том правцу нећу ништа ни писати.

Размотримо аргументе.

Прво, Азербејџан је економски и демографски развијенији од Јерменије. Његова територија се простире дуж Каспијског језера које обилује нафтним изворима. Још пре Октобарске револуције појас од Махачкале, која се тада звала Порт Петровск, па до Бакуа, азерске престонице, био је велики центар нафтне индустрије.

Тамо су и бољшевици имали своје радничке кружоке и револуционарне организације. Између осталог, веће присуство радничке класе у Азербејџану и њихова подршка бољшевицима је један од разлога зашто се спорна територија Нагорно-Карабаха и нашла у саставу те земље, а не Јерменије.

Дакле, гледано кроз пројекцију моћи, Азербејџан ће протоком времена постати снажнији, а Јерменија слабија – то је разлог да Јерменија започне борбу за интернационализацију питања Карабаха сада док још има шансе за победнички исход. Време ради против Јеревана.

Друго, политичка ситуација је нестабилнија у Азербејџану јер династија Алијева влада том земљом од распада Совјетског Савеза, док је режим у Јерменији дошао на власт кроз преврат подржан већином друштва и ужива већинску подршку грађана.

За азербејџанске власти питање ескалације у Карабаху може послужити као идеалан изговор за скретање пажње са корупције династије Алијева, који изгледа никада не планирају да пусте власт. Овде можемо направити паралеле са хунтама у Грчкој и Аргентини, које су покушале да поврате легитимитет анексијом Кипра и Фокландских острва.

Дакле, ово је разлог за Азербејџан да покрене агресију, али би то био ризичан потез, јер у случају пораза режим Алијева аутоматски губи власт, док се у случају поновног замрзавања конфликта све враћа на почетак и Алијев је опет у проблему нелегитимности.

Треће, потпуна је грешка рећи да је Ердоган покренуо ову ескалацију из простог разлога што Ердоган не контролише, нити управља режимом Алијева у Азербејџану. Алијев је независтан играч, који сарађује са Турском на обострану корист. Турска реторички подржава Алијева, он од Турске купује модерно наоружање и са њом тргује енергентима, али Азербејџан није марионетска држава Турске.

Четврто, Русија и Јерменија имају лабаво савезништво. С једне стране, Јерменија умногоме зависи од Русије, што економски, што војно, али са друге, јерменско руководство разуме да Русија неће изаћи из позиције неутралног арбитра и стати на страну јерменских националних интереса.

Јерменија би желела да привуче западне силе на своју страну, али претходно треба да изађе из руске изолације. Ескалација, а потом и интернационализација конфликта у Карабаху може бити један пут да се тај циљ оствари.

Пето, професонализам азерских војних снага и њихове уигране тактике коришћења високотехнолошке војне технике из Турске нису директан доказ азербејџанске агресије. Природно је да се такве операције увежбавају управо због тога што тај конфликт још увек траје. Да је Србија озбиљна и независна држава, са функционалном, а не џепном војском од 20 хиљада припадника, и она би увежбавала сценарије који укључују Косово.

Шесто, Јерменија је објавила пуну мобилизацију, док Азербејџан то није урадио. Трошкови пуне мобилизације свих мушкараца до узраста од 55 година су огромни, нарочито за сиромашну земљу као што је Јерменија. Из овога се види да је Јерменија та страна која се спрема за озбиљну ексалацију конфликта, а не Азербејџан који користи само професионалне војне капацитете.

Када се све сабере и одузме, склон сам да поверујем да је Јерменија та која је започела овај конфликт како би у њега увукла Русију, а потенцијално и западне силе на своју страну. Једини ресурс којим Јерменија располаже је њена утицајна и богата емиграција, присутна у Москви, али и у Француској и Сједињеним Државама.

Није тешко замислити сценарио у коме Јерменија позива западне државе у помоћ како би био спречен још један геноцид, што се сасвим уклапа у јерменску спољну политику, која већ деценијама делује у том правцу. Јерменски званичници су већ кренули да изјављују како азерска војска гранатира територију Јерменије, што је друга страна демантовала.

Тиме би Јерменија започела међународни процес преговора око статуса Карабаха и разбила изолацију у којој зависи од Русије. У овом случају, Русија, Турска и Азербејџан би били на губитничкој страни.

Фотографије: Ројтерс/Азис Каримов