Патријархов благослов за борбу против Миловог закона
Патријарх Српске православне цркве Иринеј је јуче званично дао – благослов – на план и правни стратешки документ одбране права МЦП и остале три епархије СПЦ у Црној Гори који је професионално израдио адвокат Владан С. Бојић из Подгорице и за његову реализацију задужио садејство са адвокатом Предрагом Савићем и другим члановима Правног савјета ИН4С: Драган Јоцановић, Бошко Тампоља, Јелена Јовановић, Владимир Ђукановић, Горан Петронијевић, професор Јован Јањић, Стефан Стефановић. Душан Стефановић, др Горан Ђорђевић и Никола Милованчев.
Адвокат Владан С. Бојић је потврдио тачност информације и поводом актуелног питања децидирано изрекао:
Посриједи није обичан закон, него правна наказа. Тај производ огољене силе безбожника искључиво циљан на свевјековну светосавску православну цркву добиће своју правну важност ступањем на снагу. Међутим, предузеће се адекватне правне радње и активности да тај покварен наум буде сасјечен у коријену и за сва времена. Пажњи јавности не може и није промакла синхронизација ове “журно” синергично озакоњене претензије с Нацртом Закона о културном наслеђу Косова*. То неће проћи. Ни једно. Ни друго.
Учинак овог МНЕ конструкта налик закону је наопак, јер, уз подизање и распиривање вјерских и етничких тензија, кршења свих елементарних права, (све под лажном маском “грађанске државе и ЕУ стандарда), овај “закон” једноставно нема нешто што је минимум – НЕМА ПРАВНИ РЕЗОН. Савјесни и законит држалац стиче право својине на ТУЂОЈ ствари након 10, односно 20 година, ако није законит. Али, тражити од цркве да доказује право својине 100 година, чак и више вјекова (од 8 до 10) уназад (још из доба средњовјековља и феудалног концепта “својине” ) је дубоко логичко, али и врло простачко малоумље правних “плићака”.
Суштина правне стратегије је врло једноставна: изазиваћемо закономјерним редосљедом “претходна питања” у судским парничним поступцима по још закономјернијем праву на приступ суду (Common law) и права на тужбу (Civil law) које се никаквим законом не може бар кад се тиче стварних права, поготово права својине искључити или заобићи – али и иницирањем поступака правне конверзије земљишта на којима су лоцирани вјерски објекти а и тамо гдје их нема, све по јасној самој сили закона из чланова 419 и 420 Закона о својинско правним односима Црне Горе.
