Паклена намера пећког фратра уочи Васкрса 1903.
Непосредно после трагичне смрти руског конзула у Косовској Митровици Георгија Степановича Шчербина 28. марта 1903. године, Српски конзулат у Приштини појачао је свој рад и непрестано био на опрезу због гнева Арбанаса и Турака, као и аустроугарских агената, гнева изазваног трагичном смрћу једног од највећих пријатеља Срба на Косову који је у исти мах био и диван пример хришћанског пожртвовања за ближње.
У то време Срби су једину заштиту могли очекивати од руских конзула, који су о свему што се дешавало на терену одмах обавештавали своју Амбасаду у Цариграду, која је, пак, хитно интервенисала код Порте.
Међутим, аустро-католички агенти упорно су настојали да одржавају анархично стање са јачим потресима међу Арбанасима, којима су свесрдно помагали у сваком погледу, нарочито у борби против Срба у старој Србији. Труд Аустријанаца преко конзулата и католичких епископа са мисионарима и локалним свештенством, као главним агентима за остварење планова Аустрије у овим крајевима, био је препреден и бескрајно суров.
Колико су ти аустроугарски агенти били опасни и бескрупулозни сведочи и писмо нашег конзула из Приштине Симе Аврамовића, који 2. маја 1903. године обавештава Павла Денића, заменика министра спољних послова Србије, о пакленој намери католичког фратра у Пећи Арангела, који „беше направио једну српску заставу на којој је написао великим српским словима ово:
„На оружје Срби соколови, да светимо Лазу и Косово. Сама слога Србина спасава“.
Ову заставу требало је побити ноћу, уочи првога дана Ускрса, пред кућу реченога Ејеб-бега Махмутбеговића. Кад би то видела руља муслиманска појурила би у цркву где су Срби сви изјутра рано били, и извршила покољ, „издајника“.
Но, у то је време стигао и Зејнел-бег Махмутбеговић, те је ову намеру католичког фратра осујетио не давши да се застава побије и покаже фанатичним Пећанцима.“
Дакле, благодарећи осећајности и хуманости једног мухамеданца од утицаја као што је био Зејнел-бег Махмутбеговић, избегнут је један од највећих злочина, који је могао снаћи невини српски живаљ.
Из књиге: „Летопис града Пећи“, Светислава Хаџи-Ристића/Фото: Панорама пећи
