Овде је за отаџбину пало 800 Обилића
На Мачковом камену код Крупња, светом српском месту, где је Српска војска у Великом рату 1914. године, зауставила Аустроугаре, делегација Велике Плане на челу са председник Скупштине и потписником ових редова, положила је венац и одала почаст палим српским јунацима
Пише: Душан Марић
Рано ујутро првог јануара 2021. године, док већина Србије још увек спава, мамурна од новогодишње ноћи и уморна од епидемије короне, заједно са Дејаном Павковићем, власником мотела Крњево и Дејаном Писаревићем Писком, потпредседником Јединствене Србије и одборником у Скупштини општине Велика Плана, полазим пут Мачковог камена код Крупња. Жеља нам је да првог дана у новој години посетимо то свето место и одамо почаст српским војницима који су на планини Јагодњи, својим мишицама, својим идеалима и својим животима, зауставили аустроугарску војску која је преко Дрине дошла да пороби Србију.
Међу њима и војницима из Велике Плане, који су у једној од најкрвавијих битака Првог светског рата, ако не и најкрвавијој, учествовали у саставу 8. пешадијског и 4. прекобројног пука Дунавске дивизије првог и другог позива, али и у саставу артиљеријских јединица.
Идемо преко Смедеревске Паланке. По ко зна који пут изнова коментаришемо да је до пре годину и по дана овај пут био у рупама и закрпама. Сад је то из темеља обновљена, савремена саобраћајница. А још боље изгледа главна саобраћајница кроз Паланку, од улаза из правца Велике Плане до излаза према Младеновцу, чија реконструкција је завршена крајем прошле године. Све ново и изграђено по највишим стандардима.
Од Паланке скрећемо на запад, према Наталинцима и Тополи. И овај пут је обновљен. Скоро да и нема других возила, па уживамо у лаганој вожњи и погледу на крајолик кроз који пролазимо. Тек ту и тамо видик квари јутарња сумаглица која се повија кроз шумадијске удолине. У правцу у којем идемо, хоризонтом доминирају Опленац и Букуља. Дејан Павковић, који вози, како каже због мира у кући, наизменично пушта песме из Шумадије и крајишку музику. Ред Миланчета Радосављевића, Раше Павловића и Јелене Броћић, ред Жарета и Гоција.
У Аранђеловцу узалуд покушавамо да угледамо отворену кафану. Да попијемо прву јутарњу ракију. За сретна пута а и ради тестирања од короне. Да проверимо имамо ли чуло мириса и укуса. Због тога се заустављамо код хотела на превоју изнад Лазаревца, на месту које оправдано носи име Видик. Хотел је затворен али је видик прелеп.
Право и десно Лазаревац и околина прекривени маглом. Предео изгледа као бело море, из којег се на неколико места према небу извија дим из Колубаре. Лево, на западу, види се венац ваљевских планина. Повлен, Медведник, Маглеш, Јабланик и Маљен. Са својих 1347 метара Мали Повлен је највиши врх западне Србије.
На Видику нам се придружује мој пријатељ Зоран Поповић из Љига. Који од пре неколико година, због посла, живи у Лазаревцу. Сад у аутомобилу имамо тројицу бивших народних посланика. Зоран и ја смо у Скупштини Србије представљали опозициону СРС а Писаревић и тада и сада владајућу ЈС.
Зоран у Војсци Србије има чин капетана а у четничким организацијама које негују традицију војске генерала Драже Михајловића догурао је до чина пуковника. По мојој жељи, данас је обукао униформу официра Војске Краљевине Србије. Све са ширитима и другим украсима и знамењима. Које је некад било тешко заслужити.
После Лазаревца, пролазимо кроз Ваљево и Лајковац. На прву отворену кафану наилазимо негде код Ваљевске Каменице. Кад је чуо да сам ја пореклом из Републике Српске, па још где смо се запутили, власник је одбио да наплати пиће.
На раскрсници пре Завлаке скрећемо на југозапад према Крупњу. Малој варошици која је стешњена између околних брда. И у којој се састају три речице. Богоштица, Чађавица и Кржава. Па удружене у једну реку, Ликорну, настављају да журе према Ваљеву. Поред њих четири, није ни чудо што при великим падавинама Крупањ стално има муке са поплавама.
Иако сам први пут у овом делу Рађевине, за њега ме вежу снажне емоције. Одавде су пореклом мени двоје драгих људи. Двадесетак километара одавде, у Бранковини, рођена је Десанка Максимовић. Ко зна колико сам њених стихова девојкама послао. Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да.
Из Крупња је родом пријатељ и најпознатији биограф покојног патријарха Павла, познати новинар Јован Јањић. Који је крстио моје синове Милоша и Марка. Поткрај деведесетих, после неколико физичких напада Шиптара на Србе на КиМ, ја сам одлучио да прикупим и у јужну српску покрајину одведем добровољце. Да се бијемо. Па шта буде. Добровољце сам уписивао у Студентском граду, на Новом Београду. За три дана пријавило се и заклетву да ће ићи у „бој на Косово“ потписало 2.000 студената. Организовао сам и 500 таксиста спремних да нас повезу пут Газиместана, Проклетија и Призрена.
Због тога се на мене сручила полицијска, политичка и медијска машинерија. Привођења, саслушања, узалудне претње да се јавно покајем, јер ћу “робијати 14 година“…Проглашен сам четником, непријатељем Југославије и разбијачем братства и јединства. Све тадашње најпрестижније југословенске новине, чак и словеначко „Дело“ и скопска „Нова Македонија“, су ме разапињале на насловним странама. Једино су америчка агенција „Ројтерс“, чији је дописник био Вјекослав Радовић и „Вечерње новости“ објавиле поштене текстове, без речи осуде. У „Новостима“ су поменуте и претње смрћу које су ми упутили Шиптари који су студирали у Београду. Текст је потписао Јован Јањић. Тако је почело једно пријатељство. Касније, по избијању рата у БиХ, Радован Караџић је управо Јањића изабрао за главног и одговорног уредника „Јавности“, првог гласила Републике Српске, у којем сам и ја редовно објављивао своје текстове.
Из малог Крупња воде многи „велики“ историјски путеви. Један је према Белој Цркви, у којој је 7. јула 1941. године комунистички авантуриста Жикица Јовановић Шпанац, из чиста мира, убио двојицу жандарма, Миленка Браковића и Богдана Лончара. Који је са породицом у Србију побегао од усташког ножа. Тај безобзирни идеолошки злочин, који је означио почетак братоубилачког рата у Србији, комунисти су деценијама славили као дан устанка против немачког окупатора. Има кретена који га и данас славе.
Десно је пут према Столицама, у којима су Титови комунисти исте године одржали саветовање на којем су договорили како да се боре против Шваба али и како да сруше краљевину и освоје власт у Србији.
Ми смо кренули средњим путем. Српским путем. Путем помирења. Према десетак километара удаљеном Мачковом камену. Светионику морала и слободе.
Пут, пун кривина, вијуга уз планину. Као и на свакој планини, што се више пењемо, поглед је све лепши. Падине Јагодње ишаране дубодолинама, шумом и бројним засеоцима. Само с десне стране пута има их више од десетак. Као да их је божија рука са небеса спуштала, гледајући да њима прошара сваки део легендарне планине. Дивимо се, фотографишемо и питамо се како мала и сиромашна крупањска општина успева да одржава путеве до тих кућа. Посебно у јесен кад крену клизишта и зими кад падну снегови.
А још више се питамо како су српски војници пре више од једног века уз ове врлети хитали према врху планине, да дочекају агресора. Шта ли су тад несрећници мислили, да ли су се икаквом добру надали?
Од Велике Плане до Јагодње је 250 километара. Дуго путовање и кад се у лукзузном аутомобилу, асфалтом, иде на излет а камоли кад се пешке, по земљаним путевима и беспућима, расквашеним јесењим кишама, иде у сусрет моћном непријатељу. У битку, у смрт.
Замишљам војнике из Марковца, Старог Села, Милошевца, Лозовика, Крњева и осталих плањанских и паланачких села…Над главом им киша из облака, испред киша гелера из стотине топова и страшна тутњава, завичај све даље, у души страх и носталгија а у мислима родна кућа и окућница. У врбацима и багремарима крај Мораве и Јасенице.
Неком у мислима тек доведена и обљубљена невеста, неком непољубљена девојка, неком мала деца, неком сестра која узалуд окреће главу и покушава да крајем рупца обрише сузе издајнице… Мајка окамењеног лица која није могла, нити је хтела, да сина без сузе и нарицања испрати у рат. На зборно место 8. пешадијског пука које се налазило у Пожаревцу. А очеви и браћа нису ни плакали. Нису имали кад. И они су обули опанке, узели пушку и кренули да бране своју Србију.
Мачков камен нас дочекује окупан сунцем. Да на сеновитим странама није остатака снега, могло би се помислити да је крај марта. На средини ливаде окружене високом четинарском шумом леп камени споменик. Камена капела. Споменик једном славном нараштају и његовој борби за слободу српског народа. Споменик великом националном узлету и још већој националној трагедији. Победи и поразу. Споменик српским сељацима који у таласима, кошени и кидани топовима, јуришају да изврше наређење и поврате највиши врх у маглу, дим, крв и крик умирућих и рањених обавијену Јагодњу планину.
На каменој капији испред попришта најстрашније битке налази се плоча са стиховима Војислава Илића Млађег:
Незнани брате, кад путем наиђеш,
За један часак застани у ходу,
И сврати овде где спавају жртве,
Из исполинске борбе за слободу.
Поклон’ се светој костурници њиној
И опомен’ се, затварајућ’ врата:
Да право значи више него сила,
И да је Давид сурво Голијата.
Срећни што смо ту, што нам се указала ова прилика, на споменик полажемо цвеће које је спретна цвећарка из Велике Плане аранжирала у бојама српске тробојке. А затим у каменој пећини два са два, која је опремљена као мања капела, палимо свећу и молимо се богу за покој душе палих српских племића. Али и несрећника који су пали на другој, непријатељској страни. И они су били нечија деца, нечији очеви…И њихова је мајка тих септембарских дана 1914. године заувек у црно завијена.
Била је то истинска кланица. У којој су борбе често вођене прса у прса. Три дана. И две ноћи. Од чега се једног дана од густе магле и дима „прст пред оком није видео“. Само се јуришало у маглу, рвало и клало.
Преживели су сведочили да је брдо у тој мери било прекривено лешевима да се ретко где могло стати на земљу. Морали су ходати по мртвим људима. Аустроугари су обавестили Беч да су на 500 метара квадратних на врху Мачковог камена избројали 2.000 погинулих војника – 1.200 својих, 800 српских. Четири тела по метру квадратном. Неки историчари су категорични да у целом Великом рату, од Солуна, преко Галиције, до Марне, није било битке у којој је на тако малом простору погинуло толико људи.
Међу њима десетине, ако не и стотине Срба из БиХ и Хрватске, који су мобилисани за рат против Србије. Многи су већ првих дана дезертирали, прелазили у редове краљеве војске али многи су пуцали и убијали браћу. И гинули од браће. На страни агресора борили су се Хрвати и муслимани, па чак и један пук Албанаца, који је Поћорек пребацио из Скадра.
О жестини и трагици битке говоре призори мртвих загрљених српских и аустроугарских војника, који су издахнули док су се међусобно рвали и боли бајонетима. Неки од њих су данима после битке још увек били у полустојећем положају, спојени бајонетима којима су један другог у јуришу пробили. А тела нису могла да падну на земљу од гомиле других тела.
Битка на Мачковом камену, највишем тригонометру планине Јагодње, вођена је од 19. до 22. септембра 1914. године, као једна у низу битака током Битке на Дрини. У којој је од 16. до 22. септембра српска војска имала 11.490 војника и официра избачених из строја – мртвих, рањених и несталих. Погинуло је више од 118 официра, од тога 17 команданата батаљона и пет команданата пукова.
Међу њима и командант 4. пешадијског ужичког пука потпуковник Душан Пурић. Пре тога, на положају удаљеном десетак километара, ужички пук је само у једном дану једанаест пута јуришао на непријатеља. Еј, Србине, једанаест пута. Много да су уз брдо трчали у загрљај девојкама а камоли на пушку и бајонет. У хладну смрт.
А онда су Ужичани добили наређење да се преместе и помогну у очајној борби за Мачков камен, где се час чинило да побеђују Срби, час да побеђују Аустроугари. Пре поласка у свој последњи јуриш, легендарни потпуковник се својим војницима обратио овим речима:
–Војници, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и Отаџбину!
На крају су српским батаљонима командовали наредници. Аустроугарски губици били су још страшнији. Процењују се на више од 30.000 избачених из строја.
Само у тродневним борбама на Мачковом камену рањено је 5.700 рањених српских војника. Међу њима и принц Ђорђе Карађорђевић, који је имао чин мајора.
Док је у зору 21. септембра на коњу обилазио бојиште, приметио је да се српске линије повијају и да прети опасност да непријатељ пробије фронт и освоји српске топове. Обратио се једној јединици која је недалеко одатле била у резерви и питао војнике ко им је заповедник. Одговорили су да је погинуо.
-За мном, ја ћу вам бити заповедник.
Како су војници оклевали да у кланицу крену за непознатим мајором он је извукао сабљу и узвикнуо:
-Војници, немојте се плашити! Ја сам принц Ђорђе, син вашег краља! За мном.
Јуриш овог батаљона утопио се у силовит противнапад српске војске, који се завршио заузимањем ровова и потискивањем непријатеља са Мачковог камена. Само привремено. Јер наизменични јуриши две војске су настављени. Принц је погођен метком у бутину. Тешко рањеног војници су га на пушкама извукли из кланице.
Напад на Јагодњу изводила је 6. армија аустроугарске војске, којој је успело да са положаја потисне 3. српску армију. Након тога врховна команда српске војске је, ради извођења противнапада, на тај правац увела Прву армију под командом Петра Бојовића.
Док смо ми разгледали спомен обележје, на Мачков камен су пристигле и две мештанке. Магдалена и Љиљана. Обе лепе и шармантне. Магдалена Матић је моја будућа колегиница, студира новинарство на ФПН у Београду. Љиљана Матић Петровић је њена тетка. Она се бави трговином белом техником. Поповић и Писко се одмах нуде да помогну око набавке и пребацивања робе.
Ја Магдалени у шали објашњавам да је боље да чува овце него да буде новинар.
-А колега, ја сам се обезбедила и са те стране. Видиш оно стадо с друге стране долине, то су наше овце. Имамо их око 250.
Ускоро нам се придружује још неколико мештана. Неуобичајено срдачни и простодушни људи. Бојан Тешић, његова супруга Сузана и син Матеја. Затим стиже Тамара Трифуновић, њен син Лазар и муж Миле Теовановић. Са литром баш добре шљивовице. Као да је знао шта нам треба. На глави му капа са петокраком. Каже да он брине о одржавању спомен комплекса. А капу са петокраком не носи због петокраке већ због капе.
Хоћу да фотографишем њега и Зорана, који носи капу са кокардом. Да направим слику симболичног националног помирења. Миле одмах пристаје, Зоран бурно одмахује руком, као да треба да се слика лично са Јосипом Брозом. Оним што је као подофицир 25. домобранског пука у јесен 1914. учествовао у нападу на Србију. Пристаје тек после дужег наговарања, кад сам „запретио“ да ћу написати да су четници били гори од партизана.
Након сат времена проведених на врху Мачковог камена, спустили смо се до неколико стотина метара удаљене Цркве светог деспота Стефана Високог. Осим њему, светиња је посвећена и мученицима палим у септембру 1914. Унутрашњост цркве је скромна али зрачи огромном енергијом. Како и не би, кад са свих страна, са зидова, „гледају“ фотографије са призорима битке на Мачковом камену, подаци о тим славним данима, називи јединица и имена појединих учесника.
Спомен храм је 22. септембра 2018. осветио тадашњи патријарх српски Иринеј, у присуству епископа шабачког Лаврентија и ваљевског Милутина. У својој беседи патријарх је битку на Мачковом камену по величини жртвовања упоредио са Бојем на Косову.
У споме књигу записујемо ове речи: „Захвални богу и судбини што смо данас овде, да се у овој светињи поклонимо сенима наших славних предака, официра и војника јуначке Војске Краљевине Србије, који су у борбама на Јагодњи и Мачковом камену у септембру 1914. положили живот за слободу Србије. Међу њима су били и јунаци из наше Велике Плане. Нека им је свима вечна слава и хвала“.
Касно поподне опраштамо се од Мачковог камена и погледа са Јагодње. Западно се види Дрина. Преко ње Романија и друге босанске планине. Северно су планине Борања и Гучево. Североисточно Цер. На другој страни сунцем у заласку обасјане Соколске планине. У даљини ваљевске планине. Планина до планине. Историја до историје. Славна и трагична. Јер на свакој од тих планина Срби су 1914. и 1915. својим животима бранили сваку стопу, свако дрво, сваку стазу. Сваки камен земље Србије што претећ сунцу дере кроз облак.
Насловна фотографија: Тробојка на светом месту – Лазар Теовановић и Матеја Тешић