Svet kome je novac uzeo ljubav
Piše: Miroslav Žakula
Često, skoro svaki dan čujem a verovatno i vi: „Surovi kapitalizam zapadne Evrope“… Surovosti je na sve strane i u takvom svetu batrgaš se, boriš i tražiš svoje mesto pod suncem.
Iskreno, lično mi je najžalije što bar desetak godina ranije nisam došao ili otišao. Ne smeš puno da razmisljaš na taj način. Promenili smo više stanova u ovih par godina. Živeli sa ljudima ili u kućama ljudi čiji su računi u banci po stotinak hiljada evra. Letovanja, zimovanja, nova kola vredna nekoliko desetina hiljada evra su im svakodnevnica.
I onda stižemo do nečeg nezamislivog. Većina tih likova su bili za koju godinu stariji od nas. Većina su bili sami i većina bili ljubomorni na naš zagrljaj i poljubac i naše držanje za ruke. Mi podstanari bez šanse da tu nešto promenimo i sa primanjima koji većina njih onako uz poluosmeh prokomentarisu:
-Malo je to!
Ponekad je bilo:
-Gde će te?
-Idemo do reke, mora. U neki restoran? Ne, da prošetamo.
Začuđeni pogledi. Naši kamenčići obično izloženi tu pored naših prozora izazivali su im interesovanje i pozornost. Skupljamo te kamenčiće različitih boja.
-Zasto – pitali su neki.
-Volimo da ih gledamo..
Neki od njih su nam pokazali kako mogu sve da kupe. Kupe i ljubav za noć i par sati. Znate o čemu pričam. Većina Iraca je upala u zamku zapadne civilizacije i načina života gde je jedino merilo svega novac. Porodica se tu negde izgubile, nestale. Izgubila se i ljubav. I sada u vremenu korone došlo je kod većine otrežnjenje. Shvatili su priličan broj populacije da su sami.
Svakodnevni odlasci na posao, pab, kockarnicu, restoran su vešto kaumflirali samoću. Veliki broj ljudi živeo je isto. Nametnuo se kao i način življenja. Deca su otišla svojim putem. Ta jedina nit koja ih je većinom spajala i ona se bespovratno pokidala. Ima i baka i deka koje se drže za ruke i sada. Uvek se oduševim kada ih vidim.
Obično izlaze iz malih kućica sa malim dvorištima punim cveća. To su oni koji su shvatili da je njihova ljubav najveće bogastvo. Nije ih progutao trend potrošačkog društva sa jedinom filozofijom da sve može da se kupi.
Jedno moje malo iskreno razmišljanje u zoru subotnjeg nadolazećeg dana. Zdravi i srećni mi bili.
